Fudbal s gradonačelnikom Moskve

Milisav Mikica Antonić samo je jedan od brojnih muzičara iz Šapca koji su nastavili muzičku tradiciju ovog grada posle Drugog svetskog rata. Zanat je kao i ostali kovao i u šabačkoj mali, koja je bila polazna stanica mnogim danas velikim muzičkim imenima naše estrade.

Za pesmu "Moj behare", sa kojom je pobedio na Mesam-u 1992. godine kaže da je lična karta njegove karijere.
 

- Rođen sam u Šapcu 24. aprila 1956. godine. Ime sam dobio po dedi, očevom ocu, ali od još od malih nogu me zovu Mikica, pa sam tako taj nadimak ostavio i kao umetničko ime. U rodnom gradu sam završio i osnovnu i srednju školu, a Pravni fakultet u Novom Sadu. Otac Maksim, koga su zvali Macan, bio je profesor engleskog jezika, a kasnije i direktor škole. I majka Jovanka je takođe radila u prosveti, bila je učiteljica, ali imala je sluha, tako da njoj mogu da zahvalim na talentu za muziku. Bila je mnogo ponosna na mene kada je videla da sam uspeo u muzičkoj karijeri. U Šapcu je bila muzička škola, ali ne i odsek gitare koju sam ja voleo da sviram.

Tamburica ili lopta

- Otac se u početku bunio, jer je mislio da je bavljenje muzikom nesigurna i riskantna profesija, posebno tih 70-ih godina kada sam ja počinjao.

Želeo je da postanem jednog dana fudbaler. Bio sam baš talentovan, ali je muzika prevagnula. U osnovnoj školi postojao je tamburaški orkestar Bisernica, koji je izvodio klasičnu muziku i imao je 60 članova. Ja sam u njemu svirao tamburicu. Celu osnovnu i polovinu srednje škole sam svirao u tom orkestru. Obišli smo celu bivšu Jugoslaviju. Na raznim takmičenjima smo osvajali prva mesta. U tom orkestru sam stekao iskustvo, koje mi je kasnije i te kako značilo.

- Posle sam prešao da sviram gitaru, prvo akustičnu, pa električnu. Sećam se sa jednom od grupa koje su tada bile aktuelne u Šapcu svirao sam u Domu omladine, gde su se u to vreme okupljali mladi. Sećam se bio je jedan čovek, koga su zvali Čikica, a koji je pravio gitare od drveta. Za pojačalo smo koristili stari radio. Ja sam uzeo tatin stari radio "tesla", koji je dobio na poklon, i stavio neke žice u njega i tako napravio pojačalo. To je bilo toliko primitivno i iz ove perspektive izgleda smešno, ali tada je služilo svrsi, jer nismo imali bolje. I uspevali smo mi da priredimo dobre svirke. Kad je otac video koliko volim muziku i shvatio da može dobro da se živi od muzike, složio se sa mojom odlukom i mirno je spavao.

Šumatovac i Lipa

- Kao tinejdžer sam četiri godine proveo u KUD Abrašević. Sa mnom je tu svirao i moj brat Slobodan. Kada sam shvatio da je grčka muzika popularna u našoj zemlji iz Grčke sam doneo buzuki i počeo da sviram i pevam muziku ove zemlje. Ljudi su je fenomenalno prihvatili. Pevao sam uglavnom u hotelu u Šapcu i bile su to svirke i igranke za pamćenje. Prvi honorar sam zaradio 1973. godine kada sam kao član Abraševića tezgario po kafanama i restoranima. Bio je aktuelan Dom armije, a oni su u to vreme bili hramovi kulture. Imali smo neko malo pojačalo, tek 50 vati u koje smo sve uključivali, i gitaru, i mikrofon, i harmoniku. Čudi mi kako je sve izdržalo i da se nešto nije zapalilo. Kao član orkestra sam imao tada 500 maraka honorar, dok je šef orkestra imao 1.000 maraka. Jedne noći smo svi sa honorarima u džepovima otišli u šabačku cigan-malu, koja je bila poznata po malim kafanama kroz koju su prošli svi veliki pevači. Tu su bile kafana do kafane. Posle nastupa otišli smo u jednu od njih i sve sam pare potrošio, po principu "šta pije kafana". Dve banke sam doneo kući. Mlado, ludo.

- Dolazak u Beograd mi je promenio život. Upoznao sam Svetomira Šešića Šeleta, a pošto smo iz istog kraja, odmah smo se nekako našli. Poznanstvo sa njim mi je otvorilo vrata u poslu, tako da sam počeo da pratim Usniju Redžepovu, Miroslava Ilića, Marinka Rokvića, Merimu Njegomir, Eru Ojdanića, Zorana Kalezića, Nadu Topčagić. U to vreme su bili popularni restorani Šumatovac, Lipa i Grmeč, gde se odvijao estradni dnevni život. U Šumatovcu su se svi sakupljali, i tu se završavao posao, sklapali ugovori, a i Radio Beograd je bio blizu. To su bili teški trenuci za nekog početnik kao što sam bio ja. U jednom ćošku sedi Raka Đokić, u drugom Miroslav, Marinko i drugi tada već poznati pevači. Imao sam želju da im priđem i smišljao na koji način da to uradim. Poslužio sam se starim trikom, kao kažem konobaru da odnese piće za onu dvojicu, ili četvoricu. Upalilo je i tako sam mnoge od njih upoznao. U Šumatovcu su se sakupljali narodnjaci, a u Lipi zabavnjaci.

Viski i trema

- Bio sam autsajder i bio je to i poslednji Mesam koji se održavao. Od učesnika su bila sve sama zvučna imena, poput Zorice Brunclik, Kebe, Snežane Đurišić, ma svi najbolji. Za mene niko nije čuo. Dolazio sam iz Šapca i nisam bio narodnjak. To vreme je bilo lepše za pevače narodne muzike, pa sam na silu praktično počeo da pevam narodnjake. Video sam u Radio TV reviji konkurs za MESAM i kad sam ukapirao da je taj dan bio poslednji za prijavu, odmah sam otišao da predam prijavu predsednici festivala Radi Trifunović. Pesma sa kojom sam se prijavio bila je "Moj behare", za koju je tekst napisala Verica Ilić. Posle deset dana pozvala me je Rada i rekla mi da je pristiglo 5.000 radova, ali da je moja pesma najbolja i da se ona pita, trebalo bi da pobedim. Sve pesme su bile prilagođene tom vremenu, nešto između narodne i pop muzike, a moja pesma je bila čist narodnjak, sa starim srpskim motivima.

- Mislio sam da me neko zeza, i ja sve to ispričam ocu, koji je sumnjao u moj uspeh na jednom takvom festivalu. Ušao sam u uži izbor, 25 izvođača, a Maja Odžaklijevska je u beogradskoj hronici izvlačila redosled takmičenja i mene je izvukla prvog da pevam. Nije mi se to svidelo, jer kad prvi pevaš, još sve nije uhodano, sami organizatori se šetkaju tamo-vamo, a i pitanje da li će publika i žiri zapamtiti pesmu. Otac me je začikavao i rekao da ništa ne brinem, ako ništa ne uradim, bar ću prvi nastupati na Mesam-u. Otpevao sam pesmu, izašao napolje i i drhtao, a pre toga popio tri viskija. Marina i Futa i ekipa novinara sedeli su u jednom foajeu u Sava centru, ja sam im se pridružio i nastavio da pijem. Prvi put u životu sam imao tremu. U jednom trenutku ušla je jedna mlada devojka i pitala ko je Mikica Antonić. Javio sam se i u šali upitao da li treba nekom da poguram auto. Rekla mi je da se uozbiljim i da sam dobio prvu nagradu stručnog žirija i da moram ponovo da otpevam tu pesmu. Malo sam popio, ali sam se popeo na binu i mnogo lakše otpevao pesmu, a i dobio veći aplauz.

Kamioni pomoći

Po preporuci tadašnjeg direktora PGP RTS-a Stanka Terzića postao sam urednik za narodnu muziku u toj kući. Bio je to jedan lep period moje karijere. Posle sam postao urednik zabavne muzike PGP RTS. Kada sam napustio ovu muzičku kuću počeo sam samostalno da se bavim producentskim poslovima i oformio sam sa sinom Nemanjom sopstveni studio. Moram reći da sam sarađivao sa gotovo svim pevačima naše scene, Sašom Kovačevićem, Sašom Matićem, Kebom ... Nedavno sam napravio pesmu za Kebu, koja se zove "Lenka", a govori o starom Šapcu i Cicvarićima. U jednom trenutku me je uhvatila neka nostalgija, tako da mi je došlo da napišem baš jednu takvu pesmu.

- Moja strast i ljubav prema fudbalu i sportu, ipak, nikada nisu prestale. Dok sam bio u Šapcu, igrao sam za fudbalski klub Mačva, a kasnije kad sam se opredelio za muziku, sve je prešlo u rekreaciju. Postao sam aktivni član estradne fudbalske reprezentacije, koju je oformio Miša Mijatović. U njoj su bila sva velika imena naše estrade. Uvek ću pamtiti naš boravak u Moskvi, 2000. godine. Bili smo na velikom humanitarnom koncertu, a pre toga igrali smo utakmicu na Spartakovom stadionu protiv estradne fudbalske reprezentacije Rusije. Moskva je tada slavila 800 godina postojanja grada i sve je bilo nekako u slavljeničkoj atmosferi. Tadašnji gradonačelnik Moskve bio je Jurij Mihajlovič Luškov, koji je kasnije bio i Putinov protivkandidat na izborima za predsednika zemlje. I on je igrao u njihovoj ekipi. Sećam se rezultat je bio 5:5, a Rusi su direktno sa stadiona ka našoj zemlji poslali više od 250 kamiona humanitarne pomoći. Pre polaska na put napravili su krug po stazi i krenuli ka Srbiji. Posle utakmice održali smo na tom stadionu veliki koncert, na kom su pevali i naši i njihovi pevači. Svako je otpevao po jednu pesmu. Vozili smo se po stadionu u nekim velikim volgama koje su bile korišćene za potrebe vojne parade. Bilo je baš impozantno i nekako sam se osećao moćno i ponosno.