U dijaspori se čuva tradicija

Rade Jorović (59) često gostuje u dijaspori, peva u Hrvatskoj, Republici Srpskoj, a nedavno je bio i u Rumuniji. Ali, poziv koji nikad ne odbija je kada ga zovu na neku proslavu folklora, posebno u dijaspori.

- Nisam bio član KUD-a, ali pomažem od srca koliko mogu. Ni sam ne znam koliko puta sam seo u auto i putovao stotine kilometara da bih prisustvovao nekom slavlju folklora, bez ikakve nadoknade. Znači njima da im dođem, a i meni puno srce kad vidim tu dečicu kako pevaju, sviraju i igraju, sa željom da očuvaju naše običaje. Naši zemljaci u rasejanju u okviru brojnih društava prenose na mlađe generacije tradiciju, muziku i običaje rodnog kraja. Ta omladina je čestita, baš se trudi, iako među njima mnogi ni ne znaju maternji jezik - kaže Jorović i dodaje da je situacija u Srbiji drugačija.
 

- U Srbiji su poslednjih godina folklorci nekako utihnuli. Ali, bude se neki krajevi. Opština Jagodina adaptirala je mnoge domove kulture i tamo imate KUD u svakom selu. U Viteževu kod Svilajnca, vlaškom selu, nepunu godinu postoji KUD Vitez, a već imaju tri postave i odlično igraju. Tu je i KUD Zelengora iz Gackog, brojni su, igraju igre iz cele bivše Jugoslavije.
 

Da li ste imali nekih problema sarađujući sa našim klubovima u dijaspori?

- Nisam nikad, sve je uvek bilo kako smo se dogovorili. Bili su i ostali ljudi od reči. Krivo mi je samo što su njihov rad drugi zloupotrebljavali. Kada su nam uvedene sankcije, brojni KUD-ovi u dijaspori su poslužili pevačima da dobiju vizu. I ne samo njima. Bilo je i nekih samozvanih menadžera i mešetara, ali većina stranih ambasada bolje zna o našim pevačima i muzičarima nego mi sami.

Gde volite da odete, onako za svoju dušu?
 

- U Hercegovini, kod Ljubinja, Trebinja i okolini narod teško živi, puka sirotinja, ali čestiti ljudi, bogati duhom. Volim da odem i do Popovog polja gde je rođen Vasilije Ostroški, obiđem i grob Jovana Dučića u Trebinju. Doduše, čuvenom pesniku i diplomati, palio sam sveću i pre više od dve decenije, baš kao i poslednjem jugoslovenskom kralju Petru II Karađorđeviću, kad mnogi nisu smeli ni da uđu u crkvu Svetog Save u Libertivilu kod Čikaga, gde su obojica ranije bila sahranjena.

Među prvima ste popularizovali srpsku narodnu nošnju...?
 

- Pre 20 i više godina, kada sam ja stavljao šajkaču na glavu i oblačio narodnu nošnju, bio sam bela vrana. Lepili su mi i etiketu nacionaliste, a nikada kroz svoje pesme nisam nikoga uvredio. Ranije nije bilo lako nabaviti pravu narodnu nošnju, sećam se koliko su me zemljaci u inostranstvu pitali gde mogu je da naruče. Sad je druga priča, čitave porodice žive od toga. Ali i tu se preteruje, došlo do komercijalizacije, pa šaraju šajkaču u razne boje, samo da se šareni.