"Danas se od pesme ne živi"

Milorad Mića Stanojević Piromanac, jugoslovenski harmonikaš i pevač, najveću slavu doživeo je početkom i sredinom 70-ih godina kada je snimio i svoj najveći hit "I za senkom tvojom patim". I danas se u kafanama i na nekim radio stanicama mogu čuti njegove pesme poput "Teško meni, teško tebi", "Majko, još jedan dan života mi daj" i druge.

Ploče za uspomenu: Milorad Stanojević

Od malih nogu je, kaže, voleo muziku. Detinjstva se rado ne seća jer je dete razvedenih roditelja. Mnogo ga boli što nikad nije osetio očinsku ljubav. Majka mu je kupila malu harmoniku i tako je počeo da svira sam, bez ičije stručne pomoći i uspeo je. Prva ploča mu je otvorila muzička vrata, a turneje na koje je išao sa ostalim kolegama pamtiće do kraja života. Piromanac danas živi u beogradskom naselju Železnik, svira i peva po beogradskim kafanama, gde je pre mnogo godina počeo karijeru, i stalno piše pesme.

Veliki kašalj

- Rođen sam u Obrenovcu, 27. maja 1951. godine, a odrastao u selu Piroman, koje je udaljeno od Obrenovca devet kilometara. Tu se rodio moj otac Slavoljub, koji je bio violinista i radio je šest godina u Radio Beogradu. Bio je nepismen muzičar, ali je imao sluha. Bio je kafanski muzičar, a svirao je svu muziku - stranu, meksičku, špansku, italijansku. To je tada bilo takvo vreme. Majka Božana bila je domaćica. Imao sam mlađeg brata, ali je umro sa osam meseci od velikog kašlja. I mene su jedva spasli. U to vreme nije bilo lekova za tu bolest tako da sam što kaže Radašin u seriji "Selo gori, a baba se češlja" jedva pretek'o.

- Nije mi baš bilo neko detinjstvo, ne sećam ga se rado i ne volim ni da pričam o tim danima. Roditelji su se razveli kad sam imao šest godina i tada počinju moje muke i patnje, potucanje od kuće do kuće. Čas kod oca, čas kod majke. Majka mi je radila u Beogradu, čistila kuće, prala veš kako bismo preživeli. Škola mi je bila udaljena četiri kilometra, tako da sam svaki dan pešačio osam kilometara. Po kiši i snegu, vrućini. Strašno, ali preživeo sam. Išao sam i pevušio, šta ću, nisam imao izbora. Posle je majka kupila neki plac kod železničke stanice u Stublinama, gde smo živeli do 1974. godine.

Fudbal i gudalo

Sa bivšom suprugom Marijom Trajkovski

- Moja Božana mi je kupila i malu harmoniku, ali muka moja je bila što nije imao ko da me nauči da sviram jer je kraj u kom sam odrastao, okolina Uba, Obrenovac, Stubline poznat po violinistima. Ja sam bio jedini izrod jer me violina nije privlačila. Sećam se bio sam četvrti razred osnovne škole i kao i svako dete voleo sam da igram fudbal. Dođem iz škole, jedem, napišem zadatke na brzinu i odmah bi na poljanu.

Jedan dan me sačeka otac, koji je retko svraćao. Kaže meni da operem ruke i da dođem u sobu. Poslušam, a misli mi napolju. Čujem kako deca viču, igraju se, a ja crkoh od muke. U sobi na stolu dve violine i on mi kaže da uzmem jednu. Od tada sam svaki dan morao da sviram violinu. Međutim, majka me je odvratila. Jednog dana mi je rekla da od violine nema 'leba, da ako sviram violinu, treba da imam ceo orkestar. Obećala je da će da mi kupi harmoniku jer sa njom mogu da stanem i na ćupriji i zaradim.

U tom momentu zamislio sam sebe na ćupriji kako sviram, a ono ljudi slušaju i daju mi pare. Održala je obećanje, ali problem je bio taj što nije imao ko da me nauči da sviram. Imao sam jednog teču koji je svirao po hotelima. Na jednom raspustu teča me naučio da sviram, ali samo romanse, a ja sam u duši narodnjak.

Kad lete flaše

- Pesme sam učio tako što sam ih slušao preko zvučnika jer još nije bilo radija. U selima su nekad bili postavljeni zvučnici na kojima se puštala muzika. A kad se pojavio gramofon, to je bila prava uživancija. Pesma mi uđe u uvo, dođem kući i odmah je odsviram po sećanju. Srećom, tada nije bilo puno pevača i pesama, i nije bilo teško da ih naučiš. Kao dete sam išao po kafanama i uživao slušajući pevače i zamišljao sebe tako. Žao mi je što nisam imao priliku da odem kod Krnjevca da se muzički opismenim. Umreću a to neću prežaliti.

- Sa 17 godina sam stao za mikrofon u kafani Sutjeska u Obrenovcu. Čekala se Nova godina. Bio sam presrećan, prvi put u životu pevam i sviram harmoniku istovremeno. Kad sam se vratio iz vojske, nisam imao izbora, morao sam da radim i zaradim za život. Moj otac je radio u restoranu Ribica u Obrenovcu tako da me je povukao da radim sa njim. Meni je sve to bilo neobično, nove pesme se pojavile. U to vreme bila je muka kupiti harmoniku jer su bile skupe, a ja sam već bio prerastao onu malu što mi je majka poklonila. Jednom prilikom u kafani čujem kako moj otac peva neku pesmu, koja mi se odmah mnogo dopala. Pitao sam društvo koje je sedelo s nama za stolom čija je to pesma.

A oni mi rekoše da je od mog oca i da je još niko nije snimio. Bila je to "I za senkom tvojom patim". Odmah sam oca pitao da mi je da, a on kaže da je pesmu obećao Mustafi Eziću i da ne može da prevari čoveka. Molio sam i kumio, ma kakvi, bio je baš zadrt. Molio sam ga samo da je pevam u kafani i nekako je pristao na to. Dok sam je pevao, u kafani bi nastao lom, letele su čaše i flaše. I nekako sam ga ubedio da mi da pesmu i kad sam je snimio, moj Slavoljub se oduševio.

Napravili smo probni snimak i otac ga je odneo prvo u Radio Beograd. Ja kao amater pored zvezda poput Safeta Isovića, Tozovca, Lepe Lukić, Silvane, Šabana, Cuneta koji su bili eksluzivci Radio Beograda, nisam imao nekih šansi. Tadašnji urednik Mića Đorđević mi je rekao da idem da probam u neku drugu producentsku kuću. U Jugotonu takođe nisam prošao, ali sam na kraju ipak snimio za Diskos 1971. godine.

Ploča za vojnika

- Pre singla "I za senkom tvojom patim" snimio sam jednu ploču u Prištini i to sasvim slučajno. Bio je neki studio kod manastira Gračanice i tu prvu ploču sam u stvari snimio za Šumadija Batočinu. To je bilo pred vojsku i bio sam klinac. Nisam imao pojma da će biti snimljeno. Kad sam došao iz vojske, moj stric Aleksandar, koji je bio violinista, došao kod mene i rekao mi da moram da častim. U čudu ga gledam i pitam ga zašto da častim, je l' zato što sam došao iz vojske. Vidim da mi iz kola donosi ploču i baci je na sto. Oduševio sam se. Na toj ploči su bile tri tatine i moje dve pesme. E, posle je usledila "I za senkom tvojom patim" sa kojom sam se proslavio.

- U to vreme velika stvar je bila snimiti ploču. Sećam se bio sam zaljubljen u neku devojku i ljubav je veoma bitna kad ste muzičar. Dok sam snimao tu singlicu, stao sam pred mikrofon, zatvorio oči i počeo njoj da pevam. Pesma je išla kao po loju. Isključi se crveno svetlo u studiju i rekoše mi: Gotovo, kupljeno!

- Imao sam neku rođaku u Balkanskoj ulici u Beogradu i otac i ja smo često odlazili kod nje. Jednog dana bili smo joj u poseti i krenuli kući, kad ona za nama viče: "Vratite se da čujete". Na Studiju B pustili su moje pesme. I prvi put sam sebe čuo na radiju. Bio sam se naježio i sad me neko uzbuđenje hvata. Ploča još nije bila izašla, a moje pesme se već vrte po radio-stanicama. I tada je sve krenulo.

Estrada na dnu

- Svirati u Beogradu, odnosno u Žarkovu, Železniku, Ostružnici bilo je u to vreme velika stvar. U tim kafanama su se sakupljali veliki muzičari. Svadbe su bile hit. Odsviraš jednu svadbu i imaš para da si mogao lopatom da ih zgrćeš. Mogao si da živiš kao car. Dvanaset godina sam pevao na suvo, odnosno bez ozvučenja i ako tu položiš ispit onda si tata u muzici. E, posle su došle turneje, išao sam i van zemlje, i to je zaista nezaboravno. Sve u svemu ne mogu da se požalim, muzika je ta koja me je održala i davala mi snagu, kako u lepim, tako i u onim ružnim trenucima u životu.

- Tokom karijere sam snimio oko desetak ploča. Sada ne snimam ništa, jer nije danas lako snimiti CD. Treba puno ulaganja, pre svega para. Pevam i dalje po kafanama i to me ispunjava, jer u kafani sam ispekao zanat. Zovu me da pevam i po svadbama, ali ne tako kao ranije, jer danas svadbe nisu kao što su nekad bile. Dođe mlada i kaže mi da pevam nešto od Dina Merlina i još nekih zabavnjaka. Meni je to sve strano, ja sam pravi narodnjak.

- Imam oko sto napisanih pesama, ali na žalost nemam kome da ih prodam. Počeo sam kao mlad da piskaram i uživam u tome. Ponesu me emocije i pesma sama dođe od sebe. Današnja scena je mnogo jadna i bedna. Dogurali smo do dna. Sve je manje posla, sve se svodi na neke humanitarne koncerte i ja se rado odazivam na njih. Ali najviše volim kafanu.