Uz Žicojev sevdah plače Evropa

Sevdalinka, starogradska, romansa, izvorna, narodna, čak i za tango, valcer, mađarska muzika, španska ili italijanska, za sve je virtuoz Života Žicoje Savić. Od Obrenovca gde je prošla mladost samoukog muzičara neverovatnog talenta, duž Evrope, harmonikom i pesmom proneo najlepše i najtužnije note domaće muzike. Sevdah iz njegovog srca i glasa, skoro 60 godina, dopire do najskrivenijih delova duše onih koji ga slušaju. Sa njim se vesele, sa njim plaču, i uvek ga opet zovu. Uz proključale emocije i ljubavne stihove s kojima se dočekuje zora, ni ne čudi da su lepe žene ogromni pasusi u biografiji Žicoja Savića.

I strast i posao: Života ne ispušta harmoniku

Žal za Titovim vremenima

- Rođen sam 6. jula 1945. godine u malom mestu Dren kod Obrenovca. Bili smo sirotinja, jad i beda. Prvu harmoniku mi je kupio očev prijatelj. Bilo je to kada sam bio treći razred. Dolaze oni iz Šapca gde su prodali perje, i ovaj nosi crvenu harmoničicu - lepa ko lutka. Kaže mi: "Hoćeš da ti je dam"? A ja njemu: "Vi ste meni to kupili, samo nećete da mi je date". Kaže on: "Hoću, ali tvoj otac ne da, misli da ćeš da zapustiš školu. Ma, rekoh, škola mi ne ide. I uzeo sam tu harmoničicu, i dan po dan, svirao sam sve više. Bio sam samouk, pa sam jednim prstom gađao. Prvi nastup mi je na svadbi u našem selu, a ja nemam šta da obučem, samo neke zakrpljene pantalone. Uzmem od mog oca, ali one mi velike. Nekako sam ih svezao gore, a dole sam ugurao u čizme da se ne vidi kolike su. Imam fotografiju sa te svadbe. To mi je jedna od prvih slika i draga uspomena.

- U trećem razredu sam se uhvatio harmonike i do dan-danas je držim u rukama. Završio sam osmogodišnju školu, pošao u muzičku, ali sam se tada uhvatio malo para, a sirotinja je bila u mom vremenu i morao sam da radim. Puka slučajnost je da se pronašla jedna lepa Slavica koja je živela u Mirijevu, i ja sam je ćapio. Ja ni osamnaest, ona tri godine mlađa. Možda je to bila i greška, ali hvala Bogu - deca su nam živa i zdrava. U Obrenovcu sam počeo da sviram u restoranu Zlatna ribica i hotelu Central. Tako sam došao u kontakt sa mnogim muzičarima. A tek se pročulo za mene kada sam se vratio iz Subotice, sa Palića. Bio sam naoružan mađarskim repertoarom, i mnogo sam naučio o toj muzici. Znate, ne čitam note i meni su se divili kako brzo skidam melodiju. Tada je tada bilo. Nije bilo telefona da se snimi ili tih aparata. Čuješ, pa sviraš. A i pesme sam brzo učio.

- Uvek sam pevao i svirao zato što volim to. Pare su dolazile same. Svirao sam i pevao od romanse do "Čoban tera ovčice". Imao sam čast da sarađujem sa najpoznatijim našim muzičarima Veroljubom Jovanovićem, Aleksandrom Šišićem, Slavoljubom Stanojevićem Piromancem koji je "Užičkim dvojnicama" svako jutro budio slušaoce Radio-Beograda. I mnogo sam od njih naučio - o ponašanju, oblačenju, stabilnosti... Kada sam Snežani Đurišić pokazao fotografiju gde kao mlada amaterka peva, nije mogla da veruje. Iz moje generacije su i Šaban Šaulić, Zlata Petrović je rođena u selu do mog... Snimao sam albume, ali ne puno. Mlad sam se oženio, pa jedno dete, drugo dete, sirotinja, vuci da se skućiš, da othraniš decu. Ali, nek' smo živi i zdravi! Dok je bila Jugoslavija, za mene je bilo super. Svi danas pričaju protiv Tita, ali mi nećemo imati bolji život. Mi lažemo sami sebe. Posle Titove smrti sam prvi put putovao u inostranstvo da radim. Do tada je bilo toliko posla, da kada ovi moji dođu iz inostranstva nisam im dao u kafani da plate piće. Meni je bilo žao tog naroda. Tamo po ceo dan radi, crkava, jamči, a kada dođu, hoće da se pokažu.

Sudbinski susret

- Prvi put sam otišao u jedno mesto kod Štutgarta. Tu sam radio u restoranu kod jedne gospođe iz okoline Obrenovca. Svideo mi se taj narod i držali su me kao da sam njihova familija. Gostovao sam po Nemačkoj, ali mi je bilo žao da ostavim rodni kraj. Kada sam se vratio, stvari su se dosta promenile - narod razvlači, nema onih sevdalija, nema one pesme... Onda sam otišao u jedno francusko mesto u blizini Ženeve, gde je rođak naše pevačice Danice Obrenić imao lokal Anemas. Tu je dolazilo dosta Švajcaraca, jer im je bilo blizu. I tu sam se upoznao sa jednom gospođom iz Lozane. To je moja druga žena - Nadežda. Ona je Bugarka i bila je prvak u kajaku. U to vreme se teško izlazilo iz zemlje, i kada je otišla u Italiju, odlučila je da se ne vrati kući. Igrom slučaja volela je našu muziku, pa se tako našla u restoranu u kome sam svirao. Kada sam imao slobodno, ona me je pozvala na kafu. I dan, po dan, rodila se ljubav. Nadežda je bila sportistkinja i mislila je da nikako ne može da ostane u drugom stanju. Ali, ispalo eto - imamo ćerku Danijelu, divno, divno dete.

- Deset godina sam živeo u Švajcarskoj. Nisam bio dobar sa ženom i odlučio sam da se iselim. Bio sam u Australiji šest meseci, ali mi je sve bilo daleko. Svaki dan kada otvorim oči, kažem: "Gde je moj narod, gde je moja Jugoslavija, što nisam bliže da krenem kući peške"? U Austriji mi je bila familija iz prvog braka, i malo sam se plašio da moju decu neko ne uvuče u neke bezobrazne stvari. Kada sam se premestio u Beč, to je već bila 1993. godina - video sam da je maltene pola Jugoslavije ovde. Došao sam ovde u staru Jugoslaviju!

- To je bilo u lokalu Sarajevo. Kraj njega su prolazili glumci koji su imali nastup u Beču, a među njima i Đuza Stojiljković. Vidim, gledaju da li da uđu ili ne, ali čuju da sviramo repertoar cele Skadarlije. I on ulazi na vrata, a oči mu pune suza. Kaže: "Ovo u Beogradu više nema". Ostali smo tako do jutra. Mi pevamo njemu, on peva nama, i tako do zore. Đuza zna neverovatan broj lepih starogradskih pesama. To su ljudi koji su znali da uživaju u toj našoj narodnoj muzici. Ni sam ne znam kome sam sve svirao. Bilo je tu i glumaca, trenera, ugostitelja, pevača, kažu da sam svirao i Stanetu Dolancu i njegovoj ženi. A u familiji Leke Rankovića sam na svim svadbama svirao, iako njega nikada nisam upoznao.

Unakažena muzika

- Koliko sam pesama posvetio ženama? Hahaha... Pa oko 100 pesama bar. Čudan je taj ženski svet. A, mislim i da danas mojom harmonikom osvajam neka ženska srca. Kada sam počeo da radim u Obrenovcu, upoznao sam devojku koja se zvala Klara Balint. Bila je iz Bečeja. Imali smo romansu, ali su nam se putevi razišli. Otac ju je odveo u Ameriku. Međutim, nedavno je ona videla negde moju sliku na Fejsbuku i tražila je kontakt. Nisam mogao da verujem. Pozvala me je kod sebe u Las Vegas, i tako smo se posle 40 godina ponovo sreli. Ona je zaljubljena u grad u kome živi, i svuda smo išli. I ja sam nju pozvao kod mene u goste, pa se nadam da će doći. Kada su se pojavili televizori u Jugoslaviji bila je popularna serija "Dugo toplo leto", gde su glavni likovi bili Ben Kvik i Klara, pa se eto danas prijatelji šale tako na moj račun.

- Neki kažu da bolje pevam nego sviram, neki da sam kompletan, ali ja i dan-danas kada uzmem harmoniku ne ispuštam iz ruku po tri-četiri sata. Ali, biram svirke. Dugo sam svirao u restoranu Beograd i vlasnici su se dičili time što sviram kod njih. Žao mi je što je ta naša narodna muzika izletela iz koloseka. Muziku su unakazili, upropastili. Da li to namerno rade i ko radi, neko vlada sa nama? Stvara se velika mržnja među narodom i kroz politiku, ali i kroz muziku. Gledam ovo takmičenje na Pinku i među njih 50 pevača ne čujem tri lepe pesme. Da li treba nešto da postane od te dece, ili je sve to biznis i pare. To su ljudi koji ne umeju da slušaju muziku, a ja moram njih da slušam. Marina Tucaković je prva krenula da pokvari narodu muziku i tvrdim da je tako. Tada je i počelo sve da ide nizbrdo. Ali, ni publika više nije ista. I ona je u tom stih "uješću te, ugrišću te". Omladinci stvarno serviraju sve i svašta, više golo, nego obučeno.

- Od ovih novih pesama na znam nijednu. Pesmu treba doživeti. Ako ne možeš da je doživiš, ne možeš da je pevaš. Pesma koja nema pravu vrednost, ne može da opstane. Ona traje dva, tri meseca i završila je. To što ja pevam, pevao je i moj deda i moj otac u ratu je ostao živ zbog pesme. Ranjen je u Drugom svetskom ratu u Bosni. Bila je zima. Njegov bolničar mi je pričao da je od svih bio najteže ranjen, na 11 mesta, a na leđima je tolika rupa bila da je mogla pesnica da uđe. Stavili su ga sa drugim ranjenicima na volovska kola, a on je pevao celu noć da se ne zaledi. Zvao se Živko Savić, a zvali su ga Ruža. Dobio je dve medalje za hrabrost i dve za narod. Njegove pesme ja i danas pevam.