Gordana Lazarević: Službenica sa stalnim manjkom
Jedan od šaltera beogradske putničke agencije "Centroturist" 70-ih godina su opsedali ljubitelji narodnih pesama. Ljudi su u agenciju dolazili zbog putovanja, rezervacije voznih i avionskih karata, ali je najveća gužva bila ispred šaltera za kojim je radila mlađana službenica Gordana Lazarević, pevačica bez koje nije mogla u to vreme da prođe nijedna emisija narodne muzike.
Njena pesma "Mara, mara, maramica" već je postajala hit, dupli LP album s pesmama iz predstava "Koštana" i "Zona Zamfirova" bio je jedan od najprodavanijih širom Jugoslavije. Gordana je crvenela kao bulka kada bi joj mušterije tražile autogram, raspitivali se kad će gostovati u nekoj muzičkoj TV emisiji, ruke su joj se tresle dok je naplaćivala turističke aranžmane... Tresao se i Gordanin šef u agenciji, ali iz sasvim drugog razloga!
"Ja sam tada za mnoge bila čudo nad čudima! Mlada, lepa i talentovana pevačica koja je postajala estradna zvezda, a radila kao šalterski službenik. A mome šefu se dizala kosa na glavi jer sam večito pravila manjak. Ridala sam i plakala kada se cifre mesečnog završnog računa ne bi poklopile, nazivala mušterije telefonom da ispravim grešku, često sam ostajala bez plate da bi se manjak pokrio, a ja zadržala radno mesto", priseća se Gordana Lazarević.
Rođena je u Takovu kod Gornjeg Milanovca, otac Bogdan bio je pevač i gitarista, a majku ne pamti. Nju i brata Radojicu odgajila je strina Jelisaveta.
Tri tezge dnevno"Kad sam se razišla sa Zaharom, znala sam da odradim i po tri tezge dnevno. U vreme sankcija sam svakog četvrtka pakovala kofere i putovala do Budimpešte, a odatle avionom na tezge po Evropi. Vraćala sam se u nedelju uveče, provodila sa Marijom i Milošem dva-tri dana, pa jovo nanovo! To je bio za mene period kojim sam nazivala "imitacija života" jer pravi, normalan život nisam imala. Sećam se da sam jednom prilikom kolegu Srećka Šušića, dok smo stajali na jednom mostu u Cirihu i posmatrali kako se narkomani ispod mosta fiksaju, upitala: "Srećko, kome je teže - njima ili nama"? A on je vrlo ozbiljno rekao: "Nama, Goco!" |
"Verovali ili ne, na pamet mi ni tada nije padalo da postanem pevačica kada odrastem. Želela sam da budem stjuardesa ili turistički vodič, da putujem i upoznam svet! Zbog toga sam se u Beogradu upisala u ekonomsku školu, izabrala turistički smer. Ali, sudbina nije dala. Stanovala sam u Beogradu najpre kod svoje tetke Rade. U Beogradu su tada počele da se otvaraju diskoteke i kafići, bila sam željna izlazaka i provoda, ali me je tetka pritegla. U školi sam bila provincijalka koja sluša "bljak" narodnjake... Jedini način da zbrišem od kuće i družim se sa vršnjacima bio je da se upišem u neko kulturno-umetničko društvo. Tako sam postala član KUD "Ivo Lola Ribar" i vrlo brzo nezamenljiva vokalna solistkinja, talentovana i grlata "da te bog sačuva", kako su govorili. A orkestar KUD-a je u to vreme vodio Milutin Popović Zahar, ili "čika Zahar", kako sam ga oslovljavala", smeje se Goca veselo, a onda priznaje da ne bi bila to što jeste da nije bilo "čika Zahara".
Pesme na cariniGoca kaže da žali što nije ostvarila devojački san i postala stjuardesa, ali da je to u neku ruku i dobro jer je malerozna. |
Goca priča da je završila Srednju ekonomsku školu i zaposlila se u agenciji "Centroturist", a onda su Zahar i ona rešili da život nastave zajedno, iznajmili su garsonjeru i postali, kako kaže, beogradski golupčići.
"Zahar je bio šef orkestra u "Loli", ali je i radio kao pravnik u "Energoprojektu". Počeo da komponuje pesme za nekolicinu poznatih pevača i pevačica, ali ni njemu tada na pamet nije padalo da se otisne u estradne vode. Živeli smo od plate, na državnim jaslama, kao podstanari i ludo se zabavljali! Ja sam svom ljubljenom služila i kao zamorče! Kad bi komponovao pesmu za neku tadašnju estradnu zvezdu, prvo bih je ja otpevala, da čuje kako zvuči. Radila sam na šalteru, bila domaćica, kuvarica i Zaharova probna pevačica. Ali, bilo je to divno vreme. Sećam se da je garsonjera u kojoj smo stanovali imala 26 kvadrata. Kuhinja, koja je bila metar i po, bila je moje carstvo. Kuvala sam na starom električnom šporetu s dve ringle i često pripremala đakonije za dvadesetak gladnih prijatelja koji su se danonoćno okupljali u našoj garsonjeri. Haljine sam kačila na čiviluk na vratima sobe i vrištala kada bi Zahar masnim rukama neku isflekao. Iako sam sve češće gostovala u muzičkim emisijama JRT-a, mom Zaharu nije padalo na pamet da komponuje neku pesmu za mene i stvori zvezdu preko noći. Ali, ni ja nisam marila za to, verovala sam da će ostati i za mene neka. U stvari, još sam maštala da postanem stjuardesa. Kad se setim tog vremena, sigurna sam da je zbog mene Zahar počeo ozbiljno da se bavi komponovanjem, da bi se dokazao preda mnom, da mi ne bi palo na pamet da ga ostavim. Na kraju je ipak popustio, predložio mi je 1975. godine da snimim dupli LP pod nazivom "Pesme iz pozorišnih komada", čak 32 nezaboravne pesme iz "Koštane" i "Zone Zamfirove" za koje je uradio aranžmane. Pet godine kasnije smo odlučili da damo otkaze u firmama i potpuno se posvetimo estradi. Bili smo u braku 10 godina, do 1990. Rodila sam ćerku Mariju, a zatim i sina Miloša. Eto, mene i Zahara je pesma spojila, a posle razdvojila. Ali, nije mi žao, Zahar i ja smo ostali prijatelji, on je komponovao moje najveće hitove i danas piše pesme za mene, mogu da biram koju ću da snimim, vraća mi dug iz mladosti", veli Goca koja je davno prestala da broji albume.
Svakodnevno s unucimaOdavno je Goca prestala da kroji estradne planove i prepustila se uživanju sa unucima Dunjom i Balšom koje joj je podarila ćerka Marija. |