Gordana Lazarević: Službenica sa stalnim manjkom

Njena pesma "Mara, mara, maramica" već je postajala hit, dupli LP album s pesmama iz predstava "Koštana" i "Zona Zamfirova" bio je jedan od najprodavanijih širom Jugoslavije. Gordana je crvenela kao bulka kada bi joj mušterije tražile autogram, raspitivali se kad će gostovati u nekoj muzičkoj TV emisiji, ruke su joj se tresle dok je naplaćivala turističke aranžmane... Tresao se i Gordanin šef u agenciji, ali iz sasvim drugog razloga!
 

"Ja sam tada za mnoge bila čudo nad čudima! Mlada, lepa i talentovana pevačica koja je postajala estradna zvezda, a radila kao šalterski službenik. A mome šefu se dizala kosa na glavi jer sam večito pravila manjak. Ridala sam i plakala kada se cifre mesečnog završnog računa ne bi poklopile, nazivala mušterije telefonom da ispravim grešku, često sam ostajala bez plate da bi se manjak pokrio, a ja zadržala radno mesto", priseća se Gordana Lazarević.
 

Rođena je u Takovu kod Gornjeg Milanovca, otac Bogdan bio je pevač i gitarista, a majku ne pamti. Nju i brata Radojicu odgajila je strina Jelisaveta.
 

Tri tezge dnevno "Kad sam se razišla sa Zaharom, znala sam da odradim i po tri tezge dnevno. U vreme sankcija sam svakog četvrtka pakovala kofere i putovala do Budimpešte, a odatle avionom na tezge po Evropi. Vraćala sam se u nedelju uveče, provodila sa Marijom i Milošem dva-tri dana, pa jovo nanovo! To je bio za mene period kojim sam nazivala "imitacija života" jer pravi, normalan život nisam imala. Sećam se da sam jednom prilikom kolegu Srećka Šušića, dok smo stajali na jednom mostu u Cirihu i posmatrali kako se narkomani ispod mosta fiksaju, upitala: "Srećko, kome je teže - njima ili nama"? A on je vrlo ozbiljno rekao: "Nama, Goco!"

"Sećam se da su seljaci dolazili da me slušaju kako pevam, strina bi me popela na stolicu kao na binu, da pevam, a njeni sinovi Zoran, Miroslav i Miloš i moj brat Radojica bili su mi vokalna pratnja. Dobijala sam kocke šećera i bombone, a moji pratioci bili su ljubomorni zbog toga i svetili mi se. Kad bi igrali fudbal, ja sam bila golman, pa bi me loptom gađali u stomak ili glavu. Eto, već tada sam osetila cenu slave", širi Goca ruke.
 

"Verovali ili ne, na pamet mi ni tada nije padalo da postanem pevačica kada odrastem. Želela sam da budem stjuardesa ili turistički vodič, da putujem i upoznam svet! Zbog toga sam se u Beogradu upisala u ekonomsku školu, izabrala turistički smer. Ali, sudbina nije dala. Stanovala sam u Beogradu najpre kod svoje tetke Rade. U Beogradu su tada počele da se otvaraju diskoteke i kafići, bila sam željna izlazaka i provoda, ali me je tetka pritegla. U školi sam bila provincijalka koja sluša "bljak" narodnjake... Jedini način da zbrišem od kuće i družim se sa vršnjacima bio je da se upišem u neko kulturno-umetničko društvo. Tako sam postala član KUD "Ivo Lola Ribar" i vrlo brzo nezamenljiva vokalna solistkinja, talentovana i grlata "da te bog sačuva", kako su govorili. A orkestar KUD-a je u to vreme vodio Milutin Popović Zahar, ili "čika Zahar", kako sam ga oslovljavala", smeje se Goca veselo, a onda priznaje da ne bi bila to što jeste da nije bilo "čika Zahara".
 

Pesme na carini Goca kaže da žali što nije ostvarila devojački san i postala stjuardesa, ali da je to u neku ruku i dobro jer je malerozna. "Sećam se da sam jednom prilikom iz Sidneja, preko Hongkonga, letela za Dubai. Tamo sam se ukrcala u avion za Beograd. Kad smo sleteli na aerodrom u Surčinu, umalo se nisam srušila i počela da vrištim kada su mi rekli da je moj kofer ostao u Dubaiju. Plakalo mi se, ali ne zbog krpica i poklona koji su ostali u koferu, već zbog sveski s pesmama koje godinama sakupljam, čuvam i nosim sa sobom. I to sve zbog nekog staklenog posrebrenog bokala za vino, kao da to nisam mogla da kupim i ovde. Da se bokal ne bi razbio, strpala sam ga u torbu, a moje drage sveščice u kofer... Na sreću, sve se dobro završilo, a ja sam strpala svoje sveske pod jastuk i spavala sa njima."

"Sa KUD "Ivo Lola Ribar" obišla sam celu tadašnju veliku Jugoslaviju. Pevala sam kao slavuj i pobeđivala na takmičenjima u svim većim gradovima Juge. Kruna je bila moja pobeda na muzičkoj manifestaciji "Amateri svome gradu" održanoj u Beogradu. Stekla sam pravo da snimim singl i nekoliko trajnih snimaka pesama za Radio Beograd. Snimila sam pesmu "Duni, vetre", i nastavila da putujem sa "Lolom" po Jugi. Imala sam 17 godina, a Zahar 33, bio je za mene mator ko Biblija, ali se brinuo o meni, da mi se nešto ružno ne desi, da se ne zaljubim nesrećno, vodio je računa da budem u svojoj sobi, a ne u kafani gde su posle koncerta bančile "Lole". Ma, nisam znala šta čovek hoće od mene. Kada sam saznala, bilo je kasno, zaveo me je čim sam postala punoletna", priča Goca. "Da je tako nešto uradila moja ćerka Marija, da se spanđala sa mnogo starijim muškarcem, prebila bih je. Ali, bila sam siroče, bez majke, mene nije imao ko da bije. Šalim se, veza sa Zaharom mi je u to vreme godila, ispunila mi je život, rado se sećam tog perioda sa njim.
 

Goca priča da je završila Srednju ekonomsku školu i zaposlila se u agenciji "Centroturist", a onda su Zahar i ona rešili da život nastave zajedno, iznajmili su garsonjeru i postali, kako kaže, beogradski golupčići.
 

"Zahar je bio šef orkestra u "Loli", ali je i radio kao pravnik u "Energoprojektu". Počeo da komponuje pesme za nekolicinu poznatih pevača i pevačica, ali ni njemu tada na pamet nije padalo da se otisne u estradne vode. Živeli smo od plate, na državnim jaslama, kao podstanari i ludo se zabavljali! Ja sam svom ljubljenom služila i kao zamorče! Kad bi komponovao pesmu za neku tadašnju estradnu zvezdu, prvo bih je ja otpevala, da čuje kako zvuči. Radila sam na šalteru, bila domaćica, kuvarica i Zaharova probna pevačica. Ali, bilo je to divno vreme. Sećam se da je garsonjera u kojoj smo stanovali imala 26 kvadrata. Kuhinja, koja je bila metar i po, bila je moje carstvo. Kuvala sam na starom električnom šporetu s dve ringle i često pripremala đakonije za dvadesetak gladnih prijatelja koji su se danonoćno okupljali u našoj garsonjeri. Haljine sam kačila na čiviluk na vratima sobe i vrištala kada bi Zahar masnim rukama neku isflekao. Iako sam sve češće gostovala u muzičkim emisijama JRT-a, mom Zaharu nije padalo na pamet da komponuje neku pesmu za mene i stvori zvezdu preko noći. Ali, ni ja nisam marila za to, verovala sam da će ostati i za mene neka. U stvari, još sam maštala da postanem stjuardesa. Kad se setim tog vremena, sigurna sam da je zbog mene Zahar počeo ozbiljno da se bavi komponovanjem, da bi se dokazao preda mnom, da mi ne bi palo na pamet da ga ostavim. Na kraju je ipak popustio, predložio mi je 1975. godine da snimim dupli LP pod nazivom "Pesme iz pozorišnih komada", čak 32 nezaboravne pesme iz "Koštane" i "Zone Zamfirove" za koje je uradio aranžmane. Pet godine kasnije smo odlučili da damo otkaze u firmama i potpuno se posvetimo estradi. Bili smo u braku 10 godina, do 1990. Rodila sam ćerku Mariju, a zatim i sina Miloša. Eto, mene i Zahara je pesma spojila, a posle razdvojila. Ali, nije mi žao, Zahar i ja smo ostali prijatelji, on je komponovao moje najveće hitove i danas piše pesme za mene, mogu da biram koju ću da snimim, vraća mi dug iz mladosti", veli Goca koja je davno prestala da broji albume.
 

Svakodnevno s unucima Odavno je Goca prestala da kroji estradne planove i prepustila se uživanju sa unucima Dunjom i Balšom koje joj je podarila ćerka Marija. "Živim u kući na Bežanijskoj kosi sa sinom Milošem koji je režiser u RTS-u, a ćerka Marija i zet Bojan na Voždovcu, pa skoro svakodnevno odem da vidim Dunju i Balšu. Ne razmišljam o novom albumu, imam toliko snimljenih pesama da mogu 24 sata non-stop da pevam i ne otpevam sve. Nedavno je izašao kompilacijski album zvezda Granda, imam na albumu pesmu "Zadnja avantura" koju je komponovao Zahar, a da sam se naradila - jesam."