Zoran Kalezić: Kako sam postao Amerikanac

Zoran Kalezić (63) nedavnim koncertom u čikaškom klubu Connection proslavio dobijanje američkog državljanstva, koje mu je uručeno kao izuzetnom umetniku, 40 godina umetničkog rada i objavljivanje trostrukog albuma "Za sve što smo bili..." u izdanju PGP-a.

Pored dedinog groba: Zoran Kalezić

 

- Osećao sam da to dugujem publici u Čikagu. To se podudarilo sa jubilejom - 40 godina mog umetničkog rada i objavljivanjem trostrukog CD- a na kome su pesme koje sam radio u Čikagu sa američkim umetnicima - kaže Kalezić. On priznaje da nije bilo lako dobiti američko državljanstvo, jer u Americi nema nikakvih veza, niti neko nešto nekom sređuje.

- Drago mi je da sam svojim radom dobio taj status, jer sam još kao 16-godišnji dečak slušao i pevao američke pesme, a evo sada mi je život doneo satisfakciju da umrem kao američki umetnik - iskren je Zoran. Poznat kao neko ko se celog života energično zalagao za istinske vrednosti u muzici i umetnosti, posle 40 godina umetničkog rada kaže da za muziku treba živeti, Uspeh umetnika nije da ima neki biznis, već dobru pesmu, da drugima daruje emocije, deo svoje duše.

- Za mene bogatstvo nikada nije bilo ono što druge čini bogatima. Za mene je pesma najveće bogatstvo!

Zoran Kalezić polaže zakletvu prilikom uzimanja američkog državljanstva

 

Prvi put u Ameriku Kalezić je došao 1973. godine iako je u ovoj zemlji živeo i umro njegov deda Lazar. Iz velikog poštovanja prema njemu dodao dedino ime Luis (američka verzija imena Lazar) kao svoje srednje ime.

- Moj deda Lazar je došao u američku državu Pensilvaniju u pečalbu, da kopa rudnike kako bi prehranio svog sina, mog oca. Sahranjen je u Americi na Srpsko-crnogorskom groblju u Pensilvaniji. Zamislite kakvi su to ljudi bili, kada je on, posle dve godine boravka u Americi, otišao kao dobrovoljac na Solunski front. Kakav je to bio patriotizam, kakva ljubav prema otadžbini koja više ne postoji. Uzeo sam njegovo ime iz poštovanja prema časnom soluncu koji je ostavio kosti u Americi, a meni putokaz kako da živim! - iskren je Kalezić, koji se još seća prvog dolaska u Ameriku pre četiri decenije.

- Menadžer je rekao da nam je prvi koncert u Indijani, a ja sam na to kazao - pa neće valjda Indijanci da nas slušaju. Nisam o Americi ništa znao osim što sam učio u školi. Ali tada su iskrsli problemi: u Americi je izazvala protest tadašnja emigracija nazvavši nas "komunjarama", a kad smo se vratili u Beograd, oduzeli su nam pasoše jer smo pevali toj emigraciji. To su sve bile strašne gluposti! Ja nikad nisam želeo da budem inspekcija nečije duše, samo sam želeo da pevam ljudima koji su dolazili na moje koncerte. E, upravo to me je nateralo da odem iz Jugoslavije, i iz Srbije i Crne Gore. Uvek sam se borio da sačuvam muziku i pao sam na tom stepeniku braneći muziku od nekih suludih umetnika i suludih pesama, od onih koji i dan danas haraju našim prostorima.