Vrednost je živeti časno
Malo je pevača koji mogu da se pohvale uspešnom karijerom, a još je manji broj onih koji su uspeli pet decenija da opstanu na sceni. Jedan od njih je Zoran Kalezić (66) koji ove godine obeležava pet decenija umetničkog rada.
- Kad pogledam unazad, pa ne znam da li bih nešto menjao. Nisam od onih koji bi nešto menjali, osim sebe. Možda bih birao neke lakše puteve, ali mislim da u tom slučaju ne bih bio ovo što jesam. Ne bih osećao slast života da je to lakše bilo. Meni su putevi bili teški. Možda je to bio inat da se dokažem najbližima koji su me najteže prihvatili, počev od moje familije. Moj otac je bio ugledni novinar, urednik Tanjuga, deda koji leži na srpsko-crnogorskom groblju u Pensilvaniji, solunski borac. I kad se sve to poveže sa mnom onda je teško nositi to kao breme časnosti i ljudskosti - kaže Kalezić i otkriva šta mu smeta na današnjoj estradi.
- Nikad više neću nikome dozvoliti da me najavi kao estradnog umetnika, jer je to izblamirano do te mere da ljudi dozvoljavaju sebi da pričaju u kojekakvim emisijama o kojima ne bih da govorim. Ja sam šest i po godina kao predsednik Udruženja estradnih umetnika Srbije govorio u ime 1.600 ljudi pa sam se mnogima zamerio, i neka sam. Žao mi je što nije bilo razumevanja za ono što sam govorio. Pričao sam još tada da ne smemo da poništimo ono što nas čini umetnicima i to prepustimo onima kojima nije stalo do svog naroda, ni do ponosa, časti, ni do pesme, već samo do novca. Biti estradni umetnik danas je bestidno. Ne gledam televiziju jer ne mogu da gledam moje uvažene kolege koje se prodaju za male pare. Pa to je sramno!
Izjavili ste da niste željni slave?
- Nisam željan slave, već mirnog i toplog života. Srećan sam što sam uspeo da ostvarim snove koje sam sanjao kao dečak. Održala me je upornost, veoma sam uporan. Najavljivali su da ulazim u Parove, Farmu, a ja sam u to vreme još bio u Americi. Mene je stid od toga. S kojim pravom meni neko oduzima moju vrednost, posebno što je za mene vrednost živeti časno. Zašto me uvlače u nešto što ja neću. Mogao sam da ih tužim kao Amerikanac, jer sam američki državljanin, ali porazno bi mi bilo da kao Amerikanac tužim nekog čoveka sa prostora eks Jugoslavije.
Privilegija od boga
Kako kao jedan vrhunski umetnik vidite današnju muzičku scenu?
- Ja je ne vidim, zato što ne postoji produkcija, ne postoji ništa. Ja sam sada svoj album "50 godina života sa muzikom" sam finansirao. Morao sam da kupim 500 CD od svoje kuće PGP RTS kojoj pripadam do kraja života. Radujem se kad čujem kako mladi pevači pevaju, ali oni nemaju uslova. Sve se danas rešava za male pare. Novac je nešto čime se ne može kupiti sreća i znam puno nesrećnih ljudi koji su bogati. Muzika je privilegija od boga. Ne možete naučiti pevati, ili imate ili nemate talenta. Mi smo nekad pevali sa orkestrom u studiju uživo, zato je to imalo dušu. Sada to radi kompjuter.
U Americi ste se družili sa Žarkom Lauševićem?
- Žarko i ja smo dugo pričali u Americi, on o svojoj, ja o svojoj sudbini. On je nesrećan čovek. Žao mi je što nisam bio kraj njega, možda bih sprečio to što se desilo. Žarko je izuzetan čovek. On je dovoljno kažnjen i svestan je šta je uradio. Ne treba mu nikakav sud. I ja sam mogao biti mnogo puta Žarko Laušević. Ljudi su sebi dali slobodu da mogu da vređaju samo zato što je demokratija.
Živim za muziku
Da li može danas da se živi od muzike?
- Ne. Ali ja živim za muziku. Za vreme mog 12-godišnjeg boravka u Americi, jedan stariji čovek mi je rekao da ću biti srećan onda kada punom dušom izgovorim "Moje oči nisu gladne" i u toj rečenici prepoznam sebe. Kada prestanete da vapite za nečim, onda shvatite da ste srećni, a ja sam srećan čovek. Kad je muzika u pitanju njoj sam dao sve, ona mi je dala mnogo - iskren je Kalezić.
