Cigani su kopilad sveta

Pre 44 godine na Beogradskom saboru 18- godišnji Muharem Serbezovski otpevao je pesmu "Crne kose Hatidže" koja je napravila revoluciju u narodnoj muzici. Posle toga ređali su se hitovi "Zašto su ti kose pobelele, druže", "Bilo čija", "Džemile", "Esmeralda"... Dečak rođen u najvećem romskom naselju u jugoistočnoj Evropi napravio je blistavu estradnu karijeru, a u međuvremenu je postao pisac, pesnik i prevodilac.

Na romskom balu Muharem Serbezovski proglašava pobednicu

 

U Sarajevu je završio filozofski fakultet i magistrirao, a uskoro će postati i doktor nauka. Napisao je više od 300 pesama i nekoliko knjiga, prvi je preveo Kuran na romski jezik. Pevao je Josipu Brozu, Indiri Gandi, Naseru, Gadafiju... Nedavno je najavio povratak na estradu. U Beogradu će 8. aprila, na Međunarodni dan Roma, održati koncert u Centru Sava.

VRATIO OCA KUĆI
- U skopskom naselju Šuto Orizari još postoji kuća u kojoj sam rođen, ali sa novim stanarima, mojim daljim rođacima. U porodici nas je bilo jedanaestoro, devetoro dece, šest sestara i tri brata, otac i majka. Samo je otac radio. On je 1923. završio veliku medresu u Skoplju i bio je prvi ciganski učitelj. Cigane je opismenjavao i učio da budu vernici, da veruju u Boga. Predavao je ciganski jezik i sociologiju. Niko od nas dece nije krenuo očevim stopama. Kada sam sa 10 godina završio četvrti razred osnovne škole u kojoj je moj otac Durmiš bio učitelj, organizovana je školska priredba. Na njoj svi su ponešto izveli, a ja sam pripremio jednu staru cigansku pesmu za koju sam napisao tekst. Moj otac je tada živeo sa drugom ženom, ostavio je i majku i nas. U tom siromaštvu njegov odlazak od kuće nas je duboko pogodio. Na priredbi su bili prisutni očevi i majke svih učenika. Među njima je bio i moj otac, jer je bio učitelj u toj školi. Kada sam otpevao tu staru cigansku pesmu, očekivao sam da će mi otac prići i pljusnuti šamar ili izgrditi. Kada se završila priredba, izašao sam u hodnik, a umesto šamara na ramenu sam osetio dodir njegove ruke. Kada sam se okrenuo, ponosno mi je rekao: "Sine, ti imaš divan glas, o tebi moramo da se staramo. Ja se večeras vraćam kući da ti pokažem put kako da postaneš pravi pevač."
 

- Sav radostan, otrčao sam kući i majci, braći i sestrama rekao da nam se otac vraća. Majka me je pogledala i sa nevericom odgovorila: "Ma, jok, on uvek tako kaže i nikada ne dolazi." Čekali smo, čekali, i u ponoć, eto ga na vratima. Nikada više od tada nije napuštao kuću. Potom je brinuo o meni i mojoj karijeri. Prepoznao je da ću biti veliki pevač. Kada sam u 18. godini snimio prvu ploču "Hatidže", moj otac je odigrao glavnu ulogu. Hteo sam da pevam na ciganskom jeziku, a otac je na to žustro reagovao, veleći mi: "Kako, bre, na ciganskom, ma jok, to ne dolazi u obzir. Ciganski je lokalizam". Na to sam pomirljivo rekao: "Pa dobro, pevaću na makedonskom pošto ovde živimo". Otac se opet usprotivio: "Ma, jeste, ali i to je još lokalizam". "Pa, šta onda predlažeš", upitao sam ga. "Pevaj na jeziku na kome će te svi razumeti. Tako ćeš postati vrlo popularan i omiljen, a tvoji Cigani će te voleti." Tako je bilo, a tako je, evo i do danas. Osim od oca, imao sam veliku podršku harmonikaša Pere Bilbilova. On je bio šef ansambla "Biljana", sa kojim sam kasnije prošao čitav svet.

Muharem i Zoran Kalezić

 

SUSRET SA TITOM
- U Skoplju sam živeo do 19. godine, a potom sam otišao u Beograd gde sam izgradio karijeru. Malo ko zna da sam ja 1972. godine po jednom izboru bio četvrta ličnost u Jugoslaviji, posle Tita, Staneta Dolanca i još jednog političara sa štapom, čijeg se imena ne sećam. Tokom karijere, pevao sam i Titu i to mi je bila velika čast. Pevao sam mu pesmu koju sam komponovao specijalno za njega. Napisao sam i tekst koji je glasio: "Tito, Tito, ti si cigansko sunce...". Sa Titom me je upoznao Hamdija Pozderac koji mu je rekao: "Muharem je naša ciganska nada." Tada se govorilo da ja treba da budem sledeći predsednik jugoslovenske omladine. Posle Azema Vlasija, koji je bio Albanac, tražili su Ciganina. Na jedvite jade sam uspeo da ih nagovorim da ne izaberu mene."

- Kad sam bio na Drugom internacionalnom festivalu Roma, 1978. godine u Indiji, upoznao sam Indiru Gandi. Njen sin Radživ mi je poklonio isto odelo kao njegovo i stali smo da se slikamo. Između Radživa i mene stajala je Indira, pa su se ljudi pitali ko je Radživ, a ko Muharem. Na tom susretu sam iskoristio priliku i pitao Indiru da li Cigani potiču iz Indije, a ako potiču, zašto Indija ne priznaje da smo mi iz te države. Umesto odgovora dobio sam blagi osmeh i ništa više. Taj osmeh je bio pun kontroverze, ali i mudrosti, jer je ona pre svega političar, a političari nikad direktno ne odgovaraju na pitanja. Za mene je to bilo prećutno priznanje. U modernom svetu bi bilo pogubno priznati da su Cigani iz neke države, jer bi ta država odmah dobila atribut ciganska. Kao da je normalno da su Cigani kopilad sveta. Ali, priroda je naša majka, ona nas čuva i samo ona priznaje da smo njeni.

Serbezovski sa sinom Durmišom na svadbi u Rimu

 

OVACIJE U LIBIJI
- Bio sam i u Libiji, kad je pukovnik Moamer El Gadafi srušio režim kralja Idriza. Na internacionalnom festivalu osvojio sam prvo mesto kao predstavnik Jugoslavije s ansamblom Crni dijamanti. Među predstavnicima 27 zemalja najveći favorit bila je libanska zvezda Sabah. Nepisano pravilo tih festivala bilo je da je prvo mesto rezervisano za nju. Ona je na sebi zlatne cipele i zlatnu haljinu, sva je bila nakinđurena. Čuvalo ju je šest telohranitelja. Trebalo je da se borim sa njom za prvu nagradu, 10.000 dolara i pehar od Gadafija. Tada mi je sinula ideja, pa sam zamolio ljude da mi odsviraju najpopularniju pesmu u Libiji.

- Kada smo je čuli, odjurismo u hotel da uvežbamo. Pošto je moj otac hafiz, čitao sam versku literaturu i znao arapski, tražio sam da mi kažu reči pesme. Naučio sam ih i spremio iznenađenje. Uveče sam pevao "Zašto su ti kose pobelele, druže", pola na arapskom, pola na našem jeziku. Zapalio sam raju, a kad to niko nije očekivao, zapevao sam tu njihovu nacionalnu pesmu koja se zove "Lepe oči" i začuo se huk iz publike. Pomislio sam da me psuju, jer to je ličilo na grmljavinu, pa sam pitao prevodioca šta znači ta reakcija. On mi je rekao da je to najbolje što se pevaču u tom svetu može dogoditi. Nastalo je komešanje, jer Sabah nije smela da izgubi prvu nagradu. Zahvaljujući meni, našli smo rešenje. Ona je dobila Gadafijev pehar, a meni je pripalo 10.000 dolara koje sam podelio sa muzičarima. Upoznao sam se i sa Naserom, a bio sam gost i kod Klintona, kada sam u šest država SAD držao katedru o ciganskom životu.

LJUBAV U SARAJEVU
- U Sarajevu sam magistrirao i uskoro bi trebalo da doktoriram. Tamo sam otišao 1971, pevao sam na festivalu Ilidža. Zaljubio sam se u Sarajku Radmilu, oženio se njome i zauvek ostao. Sa njom imam 35-godišnju ćerku Ramajanu. Ona i druga ćerka Alisa fantastično pevaju i sviraju, ali nijedna nije krenula mojim stopama. Završile su fakultete, udale se i bave se sasvim drugim stvarima. Imam i sina Durmiša i unuka Muharema.

- Za Cigane ne upotrebljavam reč Romi. Još za vreme bivše Jugoslavije političari su me pitali zašto pripadnike svoje nacije zovem Cigani kada se oni zvanično nazivaju Romi. Osim pevača, ja sam i književnik, pa vidim da je reč Rom isprazna, a Ciganin je inspiracija svim velikim umetnicima u svetu. Reč Ciganin označava čoveka nemirnog duha, ali velike duše, dobrih i loših manira, čoveka inspiracije. Ciganstvo treba odbraniti, a ne treba braniti reč Rom. Cigani treba da budu u duhu svoje emocije. Oni su poliglote, govore nekoliko jezika, svoj i sredine u kojima žive. Ciganin uopšte nije pogrdna reč, a primer su ruski Cigani. U Rusiji najveće uvažavanje imaju Cigani, a ne zovu se Romi. Zovu se Cigani. Možda je najprirodnije reći ovako: "Bolje da sam sebi kažem da sam Ciganin nego da mi neko drugi kaže." To je kao u onom viču kad kapetan pita razne ljude i kaže: "Ti si taj Srbin, četnik, majku ti j...m četničku", pa prilazi Hrvatu i njemu isto ustašku majku, i tako redom, sve dok ne dođe do Cige. Kada je njega upitao šta je, on mu je kao iz topa odgovorio. "Ja sam Cigo, p...a mi materina ciganska."

DIPLOMIRAO U 57. GODINI
- Ja sam u neku ruku i prosvetitelj, kao Dositej Obradović. Cigane učim da govore makedonski, srpski, hrvatski, slovenački, a svojim pesmama pripadnike drugih naroda učim ciganski. Oni koji vole moju muziku znaju reči pesama na ciganskom. Osim pesme, Ciganima sam u nasleđe hteo da ostavim i nešto drugo. Hteo sam da im pokažem da su i Cigani inteligentni. Evo, ja sam u 52. godini upisao fakultet, a u 57. diplomirao. Sada sam magistrirao, a uskoro ću i da doktoriram. Nikada nije kasno. Ciganin treba da napravi prvi korak. Oni znaju da naprave milijardu koraka, ali nikako da naprave taj prvi korak. Ja sam preveo Kuran, završavam prevođenje Biblije, biću prvi čovek koji će sve božje knjige prevesti na ciganski jezik. Moja je želja da svi Cigani imaju prevedene sve božje knjige, pa da vide da nema razlike među ljudima.

Muharem sa Kuranom

- Pošto je fond reči u ciganskom jeziku veoma skroman, četiri godine sam radio na sistematizaciji dijalekata ciganskog jezika koji su prerasli u govore. Cigani svoje dijalekte ljubomorno čuvaju i zato nema standardizacije ciganskog jezika. Ja sam tu izgubio mnogo vremena dok sam jedan psalm ili ajet napisao na tri-četiri dijalekta da bi oni mogli da shvate rečenicu.

- U mladosti je bilo perioda kada sam sam bukvalno gladovao. Više od 20 godina nisam okusio hleb. Najeo sam ga se dok smo bili sirotinja. Tada sam jeo samo hleb i ništa više. Zato ga više ne jedem.

- Iako sam postigao dosta toga u životu, i dalje imam strpljenja da sa svima popričam, da se slikam, da se svakome osmehnem. Malo fali Ciganima da budu srećni. Samo jedan delić sekunde ih deli od suza do radosti, od nervoze do smirenja. On će sve zaboraviti ako mu bar osmehom pokloniš malo pažnje. Ako ne, reći će: "Vidi ga što se uobrazio", a ja im ne dajem priliku za to. Sa svakim se zato pozdravim, porazgovaram, a oni mi uzvraćaju toplinom i beskrajnom ljubavlju.