Seks pored Spomenika trubaču

Guču su poslednjih godina okupirali gosti posebne fele: mladi stranci, i pijani i drogirani, spremni da javno skinu gaće, na hiljade romskih prosjaka i striptizeta, koje imaju i po 15 godina, a broj gostiju se naduvava i po nekoliko puta. Sve dok se organizacijom ne budu bavili stručni ljudi, koji će imati ideju o prazniku trube, dotle će ovo biti parada pijanstva, četništva i utočište za one kojima je Egzit malo skup, a malo i dalek.

Verovali smo da je Guča srpska narodna bajka u kojoj Pepeljuga koja čuva krave postaje princeza. Prošle nedelje na sva medijska zvona priča sa srećnim krajem servirana je na malim ekranima i u pisanim medijima. Iza halabuke, medijske pompe, priče o najpoznatijem srpskom brendu, trubi, svadbarskom kupusu i pečenju gde dolazi ceo svet da se proveseli, krije se neka sasvim druga priča.

Iza podatka da je Guču ove godine pohodilo 700.000 gostiju, kako hvalospevno tvrdi gazda Sabora Slobodan Jolović, štrči istina da je u pitanju jedva 100.000 ljudi, koliko nezvanično procenjuju policajci.

Praznik srpske trube i šumadijskog seljaka poslednjih nekoliko godina pokazao je da nema prave organizacije, ni ideje kako treba da izgleda srpski brend - prerastao je u prave planetarne orgije.

Spomenik trubaču "okupiran"

Gole igračice sa šajkačom

Jeste Guča, kako reče kralj trube Boban Marković, srpska slava na koju hrli hiljade mladih sa svih kontinenata, ali Guča je postala i još nešto - drugo, možda i treće, što nekad nije bila!

Niko nije brojao, ali je u Guči u poslednja tri-četiri sabora bilo više tinejdžera pankera iz sveta nego šumadijskih i zlatiborskih seljaka.

Da li je to onda poraz one izvorne dragačevske ideje o najvećem saboru trube i narodnog srpskog stvaralaštva ili pobeda onih koji veruju da su učinili odličnu stvar što su u Guču doveli francuske tinejdžere koji pijani imaju seks ispred spomenika trubaču i koji, kad im nestane jedne trave, često pripale i onu iz suvog sena?

Ovog 51. sabora u Guču se slio i rekordan broj prosjaka, kao da se organizatori nisu ni setili da briga o gostima nije broj tezgi s magnetima na kojima piše Guča i broj prasića na ražnju, nego opšti izgled manifestacije, koji i te kako podrazumeva kulturu ponašanja jedne evropske zemlje, koja je to makar po geografiji.

Po gučanskim ulicama, livadama, šatrama, na svakom ćošku bilo je, činilo se katkad, na hiljade romskih prosjaka. Nije čovek mogao zalogaj da uzme, cigretu da zapali, novčanik negde da izvadi a da u tom trenutku ne vidi ispred sebe ispruženu ruku, molećiv pogled i čuje: "Pomozi, brate."

- Šta se, brate, ljutiš, pa moramo i mi Cigani od nečega da živimo. Teraju nas iz inostranstva, tera nas onaj Đilas u Beogradu, teraju nas Šiptari, Crnogorci nam zabranili na granicu...

Pa gde ćemo, brate, u zemlju samo da propadnemo - žalio se stari Ciga, deda desetak malih prosjaka koji su danonoćno radili pod jednom šatrom.

Ono što se u civilizovanom svetu zove zloupotreba dece, u Guči se videlo na svakom koraku, pa bi neki stranac s mirom mogao da zaključi da je to deo nacionalnog identiteta i tradicije šumadijskog seljaka. Maloletne Romkinje, ne starije od 15 godina, obučene po poslednjoj modi, pele su se po stolovima, igrale, uskakale u krila gostiju...

Uz sve to gazde šatri su angažovale razne igračice i skakačice koje bi takođe, sa šajkačom na glavi, Čičinom slikom ispod dekoltea i minđušom na trbuhu skakutale po stolovima i muškim kolenima.

- Super je, igramo, zezamo se, a nešto i uleti u dekolte! Guča je dobro mesto za nas jer nema budala koje bi nam nešto moralisale. Pa, zaradim ovde ponekad bolje nego u beogradskim klubovima. I ono što je najbolje u Guči, ovde pipaju i časte, a u Beogradu 'oće sve džabe - priznala je Marina, striptizeta iz prestonice.

Hajdemo do šume

Zaista, ona Guča, u kojoj su pre dvadesetak godina najbrojniji gosti bili sredovečni i stariji domaćini, koji su živeli oko Morave, Ibra, Drine i Zlatibora, evoluirala je u Guču u kojoj je 90 odsto gostiju ima dvadesetak godina, a većina je stigla s asfalta, srpskog i belosvetskog.

Taj beli i mladi svet ne voli da sedi ispod šatri, ne voli jagnjetinu, kuvani kupus i špricer, ne kupuje vezene stolnjake, posuđe od pečene gline i i drvene oklagije, ne lepi trubačima novčanice na čelo. Taj svet u Guči voli pljeskavicu, pivo, đusku na ulici i tu i tamo kupi neku majicu s natpisom "Šta me gledaš - plati pivo", ili "Guram, guram, ali neće da uđe"...

Taj mladi svet, mahom sa socijalne margine, dolazi u Guču da uživa u slobodi kakvu, kažu, nemaju na nekim drugim mestima u Evropi.

- U Guči je sve OK. Spavaš gde stigneš, radiš šta hoćeš, litar šljivovic je pet evra, hrana je jeftina i ima one trave da stavimo u šator. Srbija je super, sve je nema problema - priznali su Sibil i Denis, dvoje mladih Francuza.

Kad je otvarajući finalno saborsko takmičenje pozdravljao prisutne saboraše, Slobodan Jolović je posebno pomenuo građane Repubike Srpske, rekavši da su oni najbrojniji i njemu najmiliji gosti. Pozdravilo ga je, čini se, pola stadiona.

Ali, ko su jarani od Drine do Miljacke i Une koji svake godine masovno hrle u Guču, šire šatore pored reke Bjelice, natankuju se piva, merače Francuskinje i Slovenke i na slabom unproforskom jeziku pitaju cure da malo "proodaju" do šume?

- Nema posla u Bosni, jarane. Sve stalo, od Drine do Romanije nema dima iz jednog fabričkog dimnjaka. Papci sve uništili i pokrali. Šta 'š, onda, nema posla, nema frke, nema ništa, nema mora, nema Makarske, nema Budve gde nam treba 500 evrića za sedam dana.

Ovde nam, jarane, treba 50 evrića za ceo sabor i bolje se provedemo tri puta nego kod onih derikoža na obali. Ovde ti, jaro, treba samo da ostaneš malo trezan iza ponoći i da gledaš da ne ufatiš nekog Francuza umesto Francuskinje - zabrinuto će delija sa Romanije, hvaleći se da je jedne večeri zaglavio u šatoru sa tri Parižanke.

A gde je Obama?

Potpisnik ovih redova, koji pamti i staru, a dobro je upoznao i novu Guču, veruje da je bilo nemoguće sačuvati onu od ove Guče. Tačnije, da je bio nemoguće sačuvati Guču od invazije onih koji ljube samo pljeskavicu, pivo i marihuanu i istovremeno zadržati sve one srpske domaćine koji su nekad, zajedno sa ženama, decom i unucima dolazili u Guču da malo pazare, malo prezalogaje, malo zaigraju i male se zapričaju sa ratnim drugovima, bilo s Jelice, bilo s Ovčara.

Ali, nešto je ipak trebalo pokušati. Ako ništa drugo, a ono bar uvesti malo reda i poretka u Guči.

- Iz godine u godinu u Guči se pomera prag slobode i sve je to toliko evoluiralo da su u petak veče mnogi bili svedoci seksa na ulici u centru varoši - kaže novinar Zoran Šaponjić, koji 20 godina izveštava sa sabora.

Jedan drugi hroničar zbivanja u Guči kaže da je sabor dobra stvar, ali da je krajnje vreme da neke poslove preuzmu stručni ljudi i da se Guča malo profiliše, da ne bude parada pijanstva, četništva i utočište za one kojima je Egzit malo skup, a malo i dalek.

- Ne mogu da verujem da taj gospodin Jolović javno izjavi medijima da je koncert Gorana Bregovića na stadionu pored Belice pratilo 500.000 ljudi.

Po svim realnim proračaunima, na tom koncertu nije bilo više od 15.000 ljudi. Dobro, novinari si častili još 5.000-10.000, ali reći da je na koncertu bilo pola miliona ljudi ili da je Sabor posetilo 700.000 gostiju, to je više od preterivanja.

S druge strane, taj isti Jolović zavadio se s mnogima i u Guči i oko Guče, priča samo o tome da na sabor dovede Putina i Obamu, ne dozvoljava nikome kritičku reč protiv Sabora...

Međutim, to je nešto što se iz Guče ne piše jer zašto bi, u krajnjem slučaju, kvario ovaj haos u kome očito ljudi uživaju - kaže Veljo, iskusni saboraš.

Šta to onda privlači toliko sveta u Guču i šta je čini najvećim svetskim vašarom? Jedan od odgovora mogao bi da bude i taj da je Guča danas jedna od najvećih oaza za bekstvo od svih nevolja koje donosi svetska ekonomska, socijalna i kulturna kriza. A bekstvo se izgleda svodi da gubljenje svakog razuma.

Drugo je pitanje šta odvlači iz Guče šumadijske i zlatiborske seljake, koji su je svojevremeno podigli, gajili, odgajili i napravili od nje srpsku slavu. Njih tera onaj pokvareni trgovac što ispeče prase u ponedeljak, prodaje kilogram po 800 dinara, a onda to isto prase odloži u zamrzivač, pa ga malo podgreje na roštilju u subotu i prodaje po 1.500 dinara kilo.

Odvlače ga i slike pijane mladeži na ulicama, odvlače ga prosjaci na svakom ćošku, parking cene, prljavština, golotrbe igračice pod šatrama koje mu ne daju da uzme zalogaj...
 

DRUGA STRANA MEDALJE

Na Egzitu i čistači govore engleski

Žurka na divljoj plaži kod Filozofskog fakulteta u Novom Sadu od 2000. godine pretvorila se u najveći muzički festival u regionu. Egzit je postao jedan od najpoznatijih srpskih brendova. Tokom 11 godina Egzit je dobio nagrade za najbolju turističku destinaciju, najbolji evropski i međunarodni festival, a pohvale je dobijao i od reportera "Njujork tajmsa", "Gardijana" i drugih poznatih listova.

Organizacija Egzita je besprekorna. Mnoga javna preduzeća u Novom Sadu organizovala su kurseve engleskog za svoje radnike. Stranci su bili iznenađeni kada su shvatili da engleske i nemačke fraze znaju i radnici Čistoće i Zelenila. Jelovnici u restoranima su dvojezični, konobari se bez problema sporazumevaju sa gostima.

Gradski saobraćaj u Novom Sadu funkcioniše po najvišim standardima, uvodeći veliki broj vanrednih linija. A Egzit svake godine zaposli oko 5.000 mladih ljudi koji brinu da sve protekne u savršenom redu.