Srpski vitezovi zavoleli sablju
Koliko su srpski oklopnici bili zastareli, najbolje je već u 15. veku opisao turski janičar, Srbin Konstantin Mihailovič iz Ostrovice: "Kad se spremate u borbu sa Turcima, morate se lako naoružati, da biste lako mogli oružjem rukovati, jer su u tom pogledu Turci daleko ispred nas. Ako ga goniš, tada će ti uteći, a ako on tebe goni, onda mu nećeš uteći. Turci su zbog lakog naoružanja uvek hitri, a mi smo zbog teških konja i teškog naoružanja uvek lenji. Jer, kad mnogo imaš na glavi, težak ti je i duh, uz to, ne čuješ i ne vidiš dobro na sve strane. Kad naš ratnik padne s konja, propao je, jer nema ko da mu pomogne da ponovo uzjaše, a on sam, bez pomoći, to ne može učiniti".
U doba kada su vitezovi zapadne Evrope tek počeli da oblače najteže, pune oklope, srpski vitezovi su već počeli da skidaju i ono malo gvozdenih ploča, koje su u vojnu modu ušle još u vreme cara Dušana, u 14. veku.
Već pola veka kasnije, plemeniti srpski ratnici su počeli da upotrebljavaju lakše oklope sa grudnom pločom, okovratnikom i šlemom, a vojnici su se od njih, vitezova, razlikovali jer ispod čeličnih ploča nisu imali pancirna odela. Samo najviši predstavnici plemstva su oblačili pun, gotski oklop, i to tek na svečanostima i ceremonijama. Jedan takav je despotu Lazareviću stigao iz Mletačke republike 1403. godine, kao čestitka za srećan povratak iz rata sa tatarskim kanom Tamerlanom, i za dobijanje despotske titule. Puni oklopi i nisu mogli da steknu popularnost, jer se u Srbiji nisu proizvodili, pa ih je bilo teško nabaviti.
Dok su zapadnoevropski vitezovi zadržali mač kao osnovno sredstvo borbe, srpski vitezovi su sve više počeli da koriste i sablju. Ovaj mač krive oštrice, u Evropu su doneli varvari iz Azije još u 4. veku, a u Srbiju je stigla čitav milenijum kasnije, iz Ugarske i Turske. Dobra sablja se teško nabavljala, pa ih je bilo malo, a srpska vojska je češće počela da ih koristi kako je na bojnom polju jačala konjica.
U Evropi je zenit popularnosti sablja doživela u 18. veku, kada je bila glavno konjičko oružje u većini evropskih vojski.
Laka konjica
U okviru vojne reforme, despot Stefan Lazarević je uz tešku konjicu, nekadašnje jezgro vojske uveo i laku. Ubrzo je 1397. doneo odluku, da svaki vlastelin mora da opremi 20 "pešaka" i jednog lako naoružanog konjanika. Zaveden je i poseban danak za vojsku, koga nisu bili oslobođeni ni manastiri. Pešadija se regrutovala među čobanima i ratarima, a bilo je i strelaca.