Obesio rođenog brata
Karađorđe se isticao u junaštvu, ne i u ljubavnim avanturama. Samo je jedan hroničar, Bartalomeo Kunibert, zabeležio da je vožd bio strastven prema ženama onoliko koliko i prema piću, ali je zapamćena samo jedna njegova veza, sa mladom Turkinjom u beogradskom konaku koja mu je oko dve godine uveseljavala teške državničke dane. Sličnih veza u njegovom životu više nije bilo.
Naprotiv, iako silan i osoran čak prema najbližim ljudima, vožd Karađorđe je, tvrdili su svedoci, prema ženama bio pravedan. Ponašao se prijateljski, čak očinski i bratski. Nije ih napadao, nijednu nije obeščastio niti je bilo koju silom priveo samo zato što bi mu se dopala na jednu noć.
Važio je za čoveka sa jakim osećajem za moral. Svoju ulogu u ustanku i srpskoj revoluciji shvatao je i kao obavezu da i Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem. Više muka je imao sa obuzdavanjem svojih ljudi koji su često bili toliko okrutni prema ženama, da im ni Turci, simbol beščašća prema srpskim ženama, ponekada nisu bili ravni.
Takvo ponašanje mu je počesto stvaralo ogromne nevolje u vođenju ustanka, jer je narod pomalo počeo da žali za "pustim turskim" vremenima. Da stvar bude još gora, muke su mu zadavali njegovi najbolji borci, čak i najrođeniji.
Sa njima se Karađorđe obračunavao tako da da primer ostalima. Svog brata Marinka je, zbog optužbi žitelja Topole da je nasilnik, obesio pred kućnim pragom.
