Vožd protiv sujeverja
Kada su bez Voždovog znanja ustanici u Topoli pogubili najpre jednu nabeđenu vešticu, maćehu ustaničkog vođe Petra Jokića, a onda i drugu, i to po naređenju samog Voždovog zeta, Antonija Pljakića, Karađorđe je pobesneo na ovakva opasna nedela.
On je, naime, pre srpskog ustanka bio frajkor, bečki dobrovoljac i oficir, pa je, za razliku od svojih saboraca video više sveta od sopstvenog sela. Dosta muka i vremena potrošio je na iskorenjivanje narodnih sujeverja. U tome su mu pomagali učeni ljudi koji su mu dolazili.
Tako je pet godina od početka ustanka Sovjet, prva srpska vlada, doneo Kriminalni zakonik koji je potpisao vožd Karađorđe, a u njemu je stajalo i ovo: "Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati, žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvo budalaštinu osuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini."
Kada je Karađorđe sa vojvodama ušao u Beograd, zarobio je sve što je pripadalo dahijama. U plen su ušle i turske milosnice. Odmah su im se predale i slobodne devojke, gradske prodavačice ljubavi. Bile su to muslimanke isterane iz harema ili potomkinje usputnih janičarskih veza.
Da bi stekle poverenje nove vlasti i zaštitu, one su tražile da promene veru i da postanu pravoslavke. Ali, to im nije pomoglo da dobiju dozvolu za stari posao, što je značilo da im se zabranilo da javno zabavljaju ustanike i dokoličare.
