Pakt u vinogradu
Dva malo poznata Karađorđeva pisma, upućena septembra 1808. u Beograd, otkrivaju upravo njegovu ljubav prema vinogradarstvu, ali i detalje o vezama koje je Đorđije Petrović održavao sa obaveštajcima na Balkanu. Voždova prepiska s izvesnim kapetanom Nikolom Škuljevićem objavljena je u "Glasniku" Društva srpske slovesnosti, koji je bio preteča Akademije nauka.
To je urađeno zahvaljujući novinaru i političaru Dragiši Lapčeviću, koji ih je u oktobru 1922. rastumačio u listu "Venac", uz primedbu da u spisima o srpskim ustanicima nema nijedne reči o Škuljeviću, osim jedne opaske istoričara Lazara Arsenijevića Batalake.
Njegovu nesumnjivu političku ulogu u Karađorđevo doba oslikava i pozivnica na oplenačko vino koje mu je Vožd uputio iz Topole 3. septembra 1808:
"Blagorodnome Gospodaru i Bratu mojemu kapetanu Nikoli Škuljeviću, zdravstvujte na mnogaja ljeta. Eto, pisao sam Gospodinu Generalu Rodofinikinu i kapetanu ili novokrštenome da dođu k meni u Topolu u berbu jedno nedelju dana dok saberemo vinograde: da budemo veseli. Juče su dolazili neki ljudi zgranice i kažu da za vas mnogi pitaju ljudi otuda iz Bosne i Ercegovine iz Arnautluka jesi li kod nas i živ li si. Brate, dođi k meni, imamo se mnogo koešta razgovarati. Ako bog dade te budemo sretni te osvoimo tamo našu očevinu, hoćeš i ti neki postati od velikie poglavara."
Očigledno je da je veoma poštovao kapetana, koga istorija nije ubeležila, kao da je u njega imao beskrajno poverenje. U goste ga je pozvao zajedno sa K. K. Rodofinikinom. Zvanično, on je bio glavni poslanik Rusije u Beogradu, a nezvanično, vešt i dovitljiv ruski agent, čiji su prsti bili u mutnim igrama velikih sila oko Srbije. Zajedno sa njim, Karađorđe je pisao prvi srpski ustav "Osnovanije praviteljstva srpskog" te, 1808. godine, koji je trebalo da zadovolji potrebe ne samo Srbije, nego i Petrograda.
Iz prepiske se zaključuje da je Vožd Škuljeviću uoči tog sastanka u oplenačkim vinogradima obećao nagradu za tajanstvene zasluge: "Kad osvojimo tamo našu očevinu, hoćeš i ti neki postati od velikije poglavara". Pismo je Škuljeviću upućeno u Beograd, ali on tamo nije živeo, nego je otišao poslom ili nekim naročitim zadatkom.
"Možda se čak u njemu zadržao i više nego što bi to inače trebalo", istražuje Lapčević. "Tek, Beograd mu nije bio stalno sedište: to se vidi i iz pisma kako se za njega raspituju 'ljudi otuda iz Bosne i Hercegovine i iz Arnautluka', koji od njega očekuju obećana pisma i obaveštenja."
Škuljević je po ovom pozivu, kako navodi Lapčević, bio kod Karađorđa u berbi, pa je tom prilikom dobio i punomoćje, datirano u Topoli, 22. septembra 1808: "Dajem svakome na znanje kako dajem punu vlast Gospodaru Kapetanu Nikoli Škuljeviću rodom iz Mostara u Ercegovini da uređuje sasvim granice od Serbie što god bole zna i da mu se neima niko protiviti. Ovo pismo služi mesto diplome da je nadziratelj od srpskih granica sviju."
Doneo knjige iz Rusije
Pretpostavlja se da je sedište kapetanije Nikole Škuljevića bilo u selu Vrutci, u užičkom okrugu. Kada se u svom rodnom Užicu 1922. Dragiša Lapčević zainteresovao ima li tamo još Škuljevića, prijatelj mu je poslao odgovor: "Njih danas nema, a stariji ljudi vele da je to bila znamenita porodica. Jedan od njih priča kako je od starih slušao da je neki Škuljević bio u Rusiji i doneo puno knjiga sobom."
Mostarac ili Dalmatinac
Dragiša Lapčević u oktobarskom broju "Venca" za 1922. godinu precizira "da je u Karađorđevu pismu i u punomoćju Škuljević i u Batalakinoj Istoriji Skuljević, jedno isto lice." Karađorđe u punomoćju veli da je Škuljević iz Mostara, a Batalaka ga beleži kao Srbina iz Dalmacije. "Možda obojica imaju pravo, možda je Škuljević odista bio iz Dalmacije, a starinom iz Hercegovine i Mostara, ali će se to lako razjasniti: u tim krajevima izvesno još postoje Škuljevići", zaključuje Dragiša Lapčević.
