Eustahija Arsić, prva moderna pesnikinja među Srpkinjama (2)
Manje učenjem u školi, a mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija plemenita Arsić obrazovanje iz opšte kulture svog vremena, na početku 19. veka. Za to je najpre mogla da zahvali svom trećem suprugu Savi Arsiću, senatoru u Aradu.
Sava je upamćen kao ozbiljan, vredan, staložen i pronicljiv čovek, pa je ubrzo postavljen za nadzornika nad gradskim školama. Ne zna se kako se obogatio, ali je 1813. aradskoj opštini poklonio 24 jutra zemlje "za bašte koje će svake godine uživati šest učitelja nacionalnih škola, bez obzira koje su vere".
Zbog njegovog zanimanja za knjigu, predložen je austrougarskom caru Francu Prvom da mu podari plemstvo.
Pored ovakvog čoveka Eustahija je još više razvijala ljubav prema književnosti. Pretplaćivala se na sve važne knjige, a od 1814. i sama je postala književnica, objavivši prvo delo, "Sovjeti maternij".
U njenoj biblioteci sabirala su se dela Dositeja Obradovića, istoričara Jovana Rajića, fizičara Atanasija Stojkovića, prvog slavenoserbskog romanopisca Milovana Vidakovića, francuskog prosvetitelja Voltera...
Gospođa Arsić je bila i prva žena saradnik Letopisa Matice srpske i radila je na polju na kojem inače samo muškarci rade. Otac srpskog pozorišta Joakim Vujić, onaj isti koji joj je ranije spočitavao bračne brodolome, postao joj je privržen i "blagodaran do poslednjeg daha", pošto mu je poklonila 450 forinti u srebru za izdavanje knjige "Životoopisanije".
Uvažavaju je i svi viđeniji ljudi s početka 19. veka. Vuk Karadžić je uspeo da je nagovori da sakuplja i pretplatu za njegovu zbirku narodnih pesama, pohvalivši u jednom pismu 1821. njenu "revnost k našemu knižestvu".
Eustahija mu je ubrzo poslala spisak od sto pretplatnika i novac. Kasnije se ispostavilo da joj je od knjiga koje joj je Vuk poslao zapravo prodala samo šest, a da je ostale otkupila sama i razdeljivala ih najboljim srpskim đacima u Aradu i u Srbiji. Na taj način Eustahija je širila knjige među Srbima i potpomagala književnike.
Isto je radila i sa svojim knjigama. Četiri stotine primeraka svog prvog dela poslala je školama, s uputstvom da se novac od prodaje stavi pod kamatu, i da se od tog novca svake godine nagradi "siromašan, a dobrog vladanja učenik srpske Preparandije (učiteljske škole) u Somboru".
Poslednjih 30 godina života Eustahija nije ništa napisala. Veruje se da je razlog tome pritajena bolest koja ju je mučila još od 1816. Kad je tridesetih godina 19. veka umro njen suprug, život joj nije bio nimalo lak.
Potpuno je preuzela brigu oko imanja, morala je da se parniči oko salaša. U pismu iz tog vremena ona kaže: "Prilike u kojima se nahodim iziskuju mnogo truda. Mnogo misliti, rasuždivati i delati, avaj, više brinuti se, to je stanje moje sadašnje".
Savremenici o prvoj Srpkinji među književnicima nisu mnogo pisali, što i nije za čuđenje. Muškarcu u to doba nije bilo svejedno da li će njegova žena da uzme u ruke pero ili varjaču. Tako se i Eustahijino ime pojavilo dva, tri puta u nekim časopisima i nestalo. Umrla je 1843, gotovo zaboravljena.
Trideset godina ranije, napisala je svoju poslednju želju u stihu, moleći pesnike da joj makar spomenu ime: "Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti." Želja joj nije ispunjena.
Niko je nije ožalio ni u stihu, ni u prozi. Nikoga nije bilo da joj makar upiše ime na nadgrobnoj ploči porodice Arsića u crkvi u Aradu. Potomaka nije imala, pa je oporukom imovinu ostavila prijateljima, dvema aradskim crkvama i crkvi u Irigu, županijskoj bolnici, Matici srpskoj i srpskim školama u Aradu.
Zaveštala je i fond od 3.000 forinti na upravu opštini crkve Save Tekelije tako da godišnju kamatu uživa pet siromašnih srpskih udovica.
Ulaznica za muško društvo
U drugoj i najpoznatijoj knjizi pod naslovom "Poleznaja razmišlenju o četireh godišnih vremeneh", otkriva Eustahija Arsić za savremeni svet, koji ju je i uvrstio u društvo muškaraca. Kao prava kosmopolitkinja, ona se već u početku 19. veka bori za vaspitanje ženskinja, pa se ljuti na one "koji govore da ženskom polu ne treba učiti, čitati i pisati, da pišu ljubavniku pisma - za žensko je, veli, preslica". Obraćajući se svojim "drugama i sestrama" 1816. godine ona piše: "Kupujte knjižice, pretplaćujte se, upisujte imena draga vaša, da se spominjemo dokle smo žive u kratkom vremenu života. Naći će u knjigama imena naša potomci naši, i spominjaće, i videće da je i sadašnjega veka našeg pola čitateljki bilo".
