I to je (bio) Balkan: Obolelo i telo i duša
Sa srpskom vojskom na albansku golgotu pošao je i pesnik Milutin Bojić.
Bio je među preživelima koji su uspeli da se domognu jonskog ostrva Krfa, odakle je on nastavio za Solun, gde je oslobođen vojne obaveze.
Ali, baš tu se razboleo od spore, ali neizlečive grudobolje, stigavši prethodno još samo to da ispeva svoje čuvene stihove bola i ponosa, i među njima "Plavu grobnicu": "Stojte, galije carske, sputajte krme moćne, gazite tihim hodom, Opelo gordo držim u doba jeze noćne nad ovom svetom vodom."
Kada je Bojićeva zbirka "Pesme bola i ponosa" bila je već odštampana, u Solunu je izbio veliki požar. U vatri, koja je uništila pola grada, izgorele su i Bojićeve poslednje pesme.
Preživeo je samo jedan fragment koji je on poslao verenici Radmili. Ona je kasnije pričala da joj je dragan slao pisma uz koja je bio redovno po jedan njegov sonet, neobjavljen, samo za nju napisan. Bojić se sreo sa svojom verenicom 1916. godine. Uspeli su da otputuju u Nicu u kojoj su proveli čitav mesec, za njih - medeni mesec. Onda je on morao da se vrati u Solun. Odatle je Radmili uskoro stiglo pismo u kome stoji:
"Teško sam oboleo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao i telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda ni godinu dana."
Da bi utešio verenicu naredne, 1917. godine pisao joj je drugačije, da hoće da se vrati u vojsku ili da ga pošalju u Francusku na školovanje. Uskoro je 8. novembra Radmili stigla strašna vest: Milutin Bojić je preminuo u solunskoj bolnici. Danas počiva na srpskom groblju Zejtinliku, među junacima koje je poštovao i voleo.
