I to je bio Balkan: Borina "uvela ruža"
Postojala je još jedna žena u koju je Borisav Stanković bio istinski zaljubljen u mladosti, a koja se takođe kao crveni konac provlači kroz celo njegovo stvaralaštvo. Bila je to njegova prva komšika Pasa, sa kojom je doživeo tajnu i strasnu ljubav, koju je, smatra se, sačuvao od zaborava u pripoveci "Uvela ruža".
Pasa je u vranjskoj mahali bila na glasu ne samo zbog svoje lepote i marljivosti, što se i inače cenilo kod devojaka, nego i po bistrom umu. U prvoj verziji "Uvele ruže" o njoj stoji: "Prijatelju, ti si možda video mnogo lepote, ali veruj mi, kao nju, mučno...
Imala je puno, jedro, duguljasto lice, prošarano onim grošićarskim rumenilom. Crne, pametne i strasne oči; imala je rujna, ali ne otvoreno crvena, već nekako vrela, tamna i uvek vlažna ustanca. Njene oble i fine ruke, jedre grudi, meka i smaknuta ramena, tanak i vitak stas.
Sve je to davalo neku plemenitost, draž i milinu njenim pokretima." Bora je rastao sa Pasom. Išli su zajedno na sabore, proševine, svadbe, u vinograd, i on ju je mnogo voleo. Ali, kada je Pasa stasala za udaju, primetio je da "nije više bila onakva kao što su druge prema onima koje vole". Iste godine kada je Bora završio gimnaziju u Nišu, Pasu su udali za jednog dobrog i bogatog zanatliju. Nesrećni mladi Bora nije želeo da gleda kako ona usrećuje drugoga. Prodao je rodnu kuću i otišao u svet, da se više nikada ne vrati da živi u rodnom Vranju.
