Kralj na ponjavi
Crnu Goru je 1838. posetio saksonski kralj Fridrih Avgust Drugi sa velikom pratnjom i zadržao se nekoliko dana. Kao ljubitelj botanike, bio je najpre privučen neobičnim biljnim svetom, a ubrzo je poželeo da se upozna i sa osobinama naroda.
Vladika Njegoš ga je dočekao kod sela Mirča na granici sa Austrijom, a posetu prvog evropskog kralja Crnoj Gori iskoristio je da naglasi nezavisnost Crne Gore i pokaže je kroz tradicionalno gostoprimstvo.
Put saksonskog kralja privukao je pažnju Evrope, i o tome je Bartolomeo Bjazoleto, botaničar iz njegove pratnje, kasnije objavio knjigu u Trstu. Opisujući susret dvojice vladara, naveo je da je kralj sjahao sa konja, a vladika ga je ljubazno pozdravio i zamolio da nakratko sedne na jednu stenu, pokrivenu vunenom ponjavom, da se odmori. Zatim je vladika zamolio kralja na svom jeziku, preko tumača, da dođe na prestono Cetinje, gde su već pripremljena najukusnija domaća jela.
Kralj je bio zadovoljan Njegoševim dočekom, a posle njega su u crnogorsku prestonicu pristizali i razni nemački, engleski, francuski i drugi strani putopisci i naučnici koje je vladar primao kao goste u svom dvoru. Slavni italijanski geograf Adrijan Balbi je 1840. zapisao da je Crnogorac gostoljubiviji od drugih naroda i naveo: "On se zadovoljava da jede hleb sa belim lukom i pije vodu, kako bi svom gostu mogao da pruži meso, ribu, vino i rakiju."
Sledeće godine u Crnoj Gori je boravio i ruski istraživač Jegor Kovaljevski, i za kratko vreme toliko je zavoleo narod, da je njegovom gostoprimstvu posvetio posebno mesto u svojoj knjizi "Crna Gora i slovenske zemlje". Kovaljevskog su u Kotoru dočekali perjanici koje je poslao vladika. Na putu od Njeguša do Cetinja narod ih je pozdravljao pucanjem iz puške, što je bio znak naročite dobrodošlice.
Kovaljevski se svugde osećao kao u rodnom domu jer su ga svuda srdačno dočekivali. U najprijatnijem sećanju ostala mu je svadbena svečanost u Sotonićima, u Crmničkoj nahiji, gde ga je domaćin pozvao u kuću, da bude njegov gost. Kad je ušao u sobu u kojoj se održavalo veselje, odmah su ga poseli na počasno mesto za stolom, gde su već sedele najuglednije zvanice, i posvećivali mu takvu pažnju i zdravice, da ne bi postideli ni samog vladiku.
