I to je (bio) Balkan: Čekićem branio sestrinu čast
Milevica, kako joj je otac Đura Jakšić tepao, razlikovala se od ostale njegove dece, i bila mu je najsličnija: obrazovana, nadarena, umešna, zanimljiva, slobodnih shvatanja. Rečju, u svoje vreme neshvaćena žena, i, kako su ocenjivali istraživači mnogo decenija kasnije, "da je danas živa, bila bi najveća feministkinja".
Sve ove osobine upravo su i privukle pesnika Vojislava Ilića, da se posle smrti svoje supruge okrene upravo najbližoj ženi u porodici, njenoj sestri Milevi. U drugoj poslanici "Gospođici N", posvećenoj tajnoj ljubavi Milevi, veliki srpski pesnik se najradije seća "prijatnog slatkog sna" kada su bili zajedno.
Slično sećanje opisao je i u pesmi koja počinje stihom "Veče je odavno prošlo". Ali, već krajem 1886. ispevao je pesmu "Sumnja" u kojoj u zaljubljenom srcu otpočinju neverice, i on peva o ljubavi "koje nema više", da bi se u pesmi "Zbogom" konačno oprostio od svoje voljene. Još pre toga o Ilićevoj vezi sa mladom svastikom čaršija je uveliko brujala.
Zato je Mileva Jakšić u molbi ministru prosvete tražila da je postave za učiteljicu "ma u kojoj školi" u Srbiji, samo što dalje od Beograda. Ali, kao nekada i za njenog oca Đuru Jakšića, ni za nju nije bilo službe. Ljubav sa Vojislavom je naišla na opšte osude. Jedan od njene braće, inače zanatlija, sa čekićem je došao na pesnikova vrata da brani čast porodice.
