Zaboravljena verovanja: Vladika ublažio gostoprimstvo
Ruski slavista, grof Pavle Apolonovič Rovinski i pisac dela "Crna Gora u sadašnjosti i prošlosti" još polovinom 19. veka povezao je ishranu Crnogoraca s gostoljubljem. Navodeći da im je hleb osnovna hrana, i da se Crnogorci u njega kunu, i gostu su se obraćali rečima: "Izvolite kod nas da malo ljeba pojedemo." Kod Crnogoraca, primetio je Rovinski, u staro vreme nije moglo da se dogodi ni da "poslastice", kao što je suvo meso, ostane duže vremena u ostavi, upravo zbog gostoprimstva.
Što bolje dočekati namernika, oduvek se među Crnogorcima smatralo svetinjom. Isprva je bilo to iz verovanja da je nepozvani gost božansko biće ili čak duh umrlog pretka, pa se takav u svakoj kući dočekivao sa velikim počastima, a najviše zato da se tom putniku domaćini ne bi nekako zamerili, a on im se kasnije svetio.
Kasnije je praznoverje zamenilo milosrđe, pa je dočekivanje gostiju, zvanih ili nezvanih, bilo da se "osvijetli obraz". Uvek i svuda je važilo: gladnog nahrani, žednog napoj, bosog obuj i obuci, ako je ranjen previj ga, pomozi nejakom, bolesnom i progonjenom. Ne pitaj šta je, ko je i odakle je, već ga ugosti. Kod Crnogoraca se gostoprimstvo ogledalo u srdačnosti i jednostavnosti, i zato se gostu prvo nudio hleb i so. Staro gostoprimstvo je uticalo da se i danas u mnogim kućama čuva poslednji lep zalogaj mesa, hleba, ili čaša rakije i vina, da bi se počastio namernik koji u kuću dolazi.
Arhimandrit Justin Popović je u "Žitiju svetog oca našeg Petra prvog mitropolita cetinjskog, čudotvorca" navodio da se u gostoprimstvu u Crnog Gori i preterivalo. U 18. veku, u vreme borbi s Mahmut pašom Bušatlijom, "beše ušao rđav običaj u narod. Mnogi bi slavili krsno ime i po nedelju dana, kao da se slavlje krsnog imena sastoji u preteranom jelu i piću i raskalašnosti, a ne u molitvenom slavlju i čestovanju Boga i njegovih ugodnika. Tako se dešavalo da gosti pojedu sve i sirotinji, i ostave iza sebe gladnu decu i prazne domove".
Videći to, vladika Petar Prvi Petrović izašao je pred Crnogorce sa krstom u rukama, pa podigavši posle besede ruke k nebu, glasno rekao: "Čujte me, Crnogorci, i neka me čuje Bog i sve planine: 'Ko od sada bude slavio svoje krsno ime kao do sada, da Bog da ga s krvlju svojom slavio!' Od tada, kao nekim čudom, nestade ovaj rđavi običaj među njima", zapisao je otac Justin.
