Ono naše što nekad bejaše: Laki je malo nervozan
Nadahnuće za likove tzv. malih ljudi, koji su mu obeležili karijeru, Danilo Bata Stojković je crpeo na rodnoj Čuburi.
U tom starom delu Beograda živele su zanatlije i sitni trgovci, gde se "diše i umire za malu baštu i kujnu, sa budilnikom koji sto puta ide na popravke", kako je pevao Slobodan Marković, čuburski pesnik i boem.
Štos sa šlemom
Diplomska predstava Stojkovićeve klase na Pozorišnoj akademiji 1956. godine bila je Joneskova "Ćelava pevačica", gde je tumačio lik vatrogasca. Bata je za taj lik smislio i štos, pričala je njegova drugarica sa klase Branka Petrić: "Kao, uzbuđen je, i dok priča neki vic i zabavlja prisutne dame, kao slučajno obriše i znoj sa - kacige. O tome se pričalo, a prepričavali smo i njegovu rečenicu iz predstave: 'Da li bih smeo da ugasim vašu malu vatricu'?" Kada su, decenijama kasnije, njih dvoje ponovo bili partneri u predstavi "Balkanski špijun", Petrićeva je govorila da ni u jednom od 249 izvođenja Bata nije želeo da zaigra "na publiku", odnosno da improvizuje.
- Nikada nije dodavao svoj tekst, osim ako je nešto slučajno dobro ispalo - sećala se ona.
Zato je Bati, čini se, bilo lako i da odigra smešno patrijarhalnog oca u "Bubašinteru", potom u "Čuvaru plaže u zimskog periodu" i, najzad, 1984. godine u "Varljivom letu '68" Gorana Paskaljevića. Takođe, još se prepričavaju rečenice njegovog putnika-osobenjaka iz "Ko to tamo peva" Slobodana Šijana, koji je prema mnogim anketama najbolji jugoslovenski film svih vremena. A njegov Laki Topalović, koga je odigrao u još jednom remek-delu jugoslovenske i srpske kinematografije "Maratonci trče počasni krug" 1982. godine prema scenariju Dušana Kovačevića, ušao je čak i u govor današnjih političara. "Laki je malo nervozan" - rekao je svojevremeno tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić za premijera Zorana Đinđića. Tada se već zaboravilo da su "Maratonci" upravo bili lukava kritika onih jugoslovenskih političara koji decenijama nisu hteli da ispuste vlast iz ruku.
Rukoljub od oca
Bata Stojković je o svom ocu često pričao anegdotu iz vremena kada se prvi put ženio:
"Moj otac nije voleo da daje sinovima pare na zajam. Osim za veliku nevolju... Desilo se te godine (1966) da sam morao da sašijem odelo. Štof sam kupio, odelo mi gotovo, treba da ga podignem. Dođem kod oca i kažem - ako hoće da mi da novac, prvog ću mu vratiti. Kaže, ne dolazi u obzir. Kažem - dobro, Aleksa, i odem. Moj otac jednog dana dođe u Atelje. Generalne probe su. Ja siđem na koturnama (cipele s visokim platformama), našminkan, sa velikim obrvama, i kamilavkom biskupskom. Moj otac zna koje je visine njegov sin. Ovaj biskup viši za metar. Kažem dekoraterima da ću da ih prekrstim, znam da mi je otac pobožan. Oni se svi naklone, a ja prekrstim i mog oca. I pružim mu ruku, a Aleksa je poljubi. Kažem: "E, tako, da mi daš pare na zajam, i da mi poljubiš ruku što sam ih primio"...
