Ono naše što nekad bejaše: General boemije
Neću da mi sin ide u cirkuzane, govorio je Momčilo, otac Zorana Radmilovića, predratni sudija i advokat, razočaran što sin ne želi da pođe njegovim stopama. U razgovorima o tim danima, jedan od najvećih srpskih glumaca je prepričavao kako se očevo mišljenje o sinu glumcu tokom vremena menjalo.
- Kada sam počeo da postižem prve uspehe, njemu je to posebno godilo. Kako sam u prvim glumačkim danima dobio i Sterijinu nagradu, odjedanput je moj posao postao nešto veliko. Počeo je specijalno zbog toga da dolazi iz Zaječara u Beograd - sećao se Zoran.
Kašalj kao alibi
Beogradski dnevnik "Politika ekspres" je 25. novembra 1966. godine objavila da je u Savremenom pozorištu otkazana predstava. Protagonista Zoran Radmilović nije došao. A 10. decembra u "TV Novostima" on je objasnio kako se to dogodilo: "Eto, nedavno sam prevideo da imam predstavu. Publika je bila obaveštena da sam bolestan. Čuli ste valjda za tu staru laž. Morao sam nekoliko dana da sedim kod kuće, zbog alibija. I danas još kašljem na javnim mestima."
U to vreme, bife pozorišta Atelje 212 bio je rasadnik duha koji su negovali ne samo prvi srpski glumci, nego i književnici Dobrica Ćosić, Borislav Pekić, Matija Bećković, Branislav Crnčević, Dragoslav Mihailović. Čak su i umetničkom savetniku pozorišta Borislavu Mihajloviću Mihizu donosili papire na potpis u bife.
Legendarna upravnica Ateljea Mira Trailović je ipak pokušala da zatvori ovo mesto nesputane boemije. Njen napor je od početka bio osuđen na propast jer bi prvaci scene, Zoran Radmilović i Petar Kralj, koga su od milošte zvali Naliv-Pera, bili spremni da brane svoj "štab" i životima. Stari ateljeovci se sećaju da je Radmilović obično je sedeo zamišljen "dok bi mu čašica konjaka šaputala u brkove". S vremena na vreme prešao bi pogledom po prisutnima i progunđao sa glumljenim prezirom: "Samo vas gledam." Jedno vreme je Mihiz delio glumcima vojne činove, redom i po zasluzi. Zoran Radmilović je postao general-pukovnik.
Sa Perom Kraljem obilazio je Zoran i druge beogradske kafane. Kada su jednom prilikom krenuli kući, Zorana je, zbog mnogo pića, Kralj morao da nosi. Zazvone na vrata Zoranovog stana, čuje se radio, ali niko ne otvara.
- Tebe, izgleda, neće da prime u kuću - primeti Kralj.
- Normalno, kada su Dina i Ana (žena i kći) na odmoru - kaže Zoran.
Kralj je iz njegovog džepa izvukao ključ, pootvarao sve brave na vratima, sve vreme pridržavajući svog druga.
Spremio mu je i kajganu, ali ovaj nije hteo da jede bez hleba. Kralj je otišao da kupi hleb, a kada ga je nahranio i uspavao, izašao je na prstima, pravo u "Dugu", na zasluženu čašicu. Za manje od pola sata, na vratima kafane se pojavio Zoran, svež i trezan. Petar Kralj je razumeo ujdurmu, ali prekasno.