Toša Rus obuvao igrače
Na njivama kod Beograda, danas znanim kao Vlaški potok, još su stari Rimljani ostavili zlatne novčiće i grnčariju, ali naselje na tom mestu prvi put kao Sremčicu pominju tek Turci, u popisu 1528.
Selo je imalo svega 12 porodica. U vreme austrijske vlasti, krajem 18. veka, utrostručilo se kućama, i imalo han za putnike. Zemlja je bila veoma plodna, pa je posle Drugog ustanka knez Miloš dozvolio svakom da uzme koliko želi. To je privuklo i žitelje čak iz Makedonije, Hrvatske i Bugarske.
|
Manastir Crnog Radula
|
Današnja porodica Damjanović vodi poreklo od jednog ruskog vojnika, koji se borio uz Karađorđa, a prizetio se u Sremčici. Sve do 1820. živelo se u prizemljušama od blata i pruća, a ciglene zgrade su nikle skoro vek kasnije. Dok su prethodne kuće bile krečene samo u belo, ove su se isticale bojama.
Najlepšu šarenu kuću imao je Nikola, kovač. Po ovom zanatu se selo pročulo jer je "izvozilo" kola za vuču. Na glasu je bio i krojač, gospodstveni Boža Miljković. Njegov takmac, doseljenik Milija Vlajković uvek je bio neuredan, ali je znanjem i tačnošću preuzeo prvenstvo. Obojica su šili sve, od odela do šajkača, pa i moderne ženske haljine.
Prve cipele je napravio je Toša Rus Burnjajev, omiljen među momcima, jer ih je obuvao za igranke. Posle epidemije tuberkuloze, 1922. viđeni meštani su u Sremčici osnovali zdravstvenu zadrugu. Odziv za preglede je isprva bio slab, jer je stajao 10 dinara ili 30 jaja.
Zdravstvo je napredovalo tek kada je u selo stigao prvi stalni lekar, dr Srećković, a za njim i dr Jelena Mihajlovic - Krstić. Zahvaljujući čistoj vodi, Sremčica je u epidemiji prošla sa manje žrtava od ostalih sela, a zbog vode se danas ovde dolazi i na odmor.
Savsko jezero ima jednu od najvećih i najlepših u Evropi i mesto je idealno za kupanje, veslanje, vožnju kajaka, vaterpolo, ronjenje, surfing.
