Zaboravljena verovanja: Nadimak za dug život
Pošto je i na krsno ime mogao da se baci urok, na Balkanu su se često krila prava imena ljudi, naročito od stranaca. Tako se u Vojvodini, kad se ko upita kako se zove, dugo odgovaralo: "Sit pevati, gladan plakati", a u Hercegovini se smatralo da "prije prve godine ne valja ni djetetu kazati kako mu je ime, da živi do duboke starosti, i da bude srećno".
Zabeleženo je da je izvesni Miloš Zotović iz Ljubomira u Hercegovini poslao na krštenje svoja dva blizanca sina, jedina preživela od mnogo dece, a da bi oni živeli, zakleo je popa i kuma da kazuju okolo da je jedno dete muško, i da mu je ime Živko, a da je drugo žensko, i da mu je ime Jokla. Punih pet godina niko van kuće nije znao ni pravi pol dece, ni da su krštena kao Dmitar i Jovan.
I crnogorski književnik Stjepan Mitrov Ljubiša je pripovedao o dvema ženama iz nekog sela na obali Skadarskog jezera, kako su bile zaručile svoju decu koju su još nosile u utrobi. Kad su se deca rodila "nijesu kazale nikomu ni od sela ni od svojte u koje su ime djeca krštena, nego ih zvali Mrko i Zlatija, da im pod te nadimke urok i zle duše ne naude."
Na balkanskom jugu, naročito u Pirotskom srezu, preporučivalo se da se dete van kuće bar neko vreme drugačije zove od imena kojim je kršteno, a ovo je naročito važilo za roditelje kojima su deca često umirala. U Homolju je mogla da prođe i čitava godina, a da se ime deteta ne sazna van kuće. Za to vreme, njemu bi se često izmišljalo neko, kao što je Miče, Bugarče, Vlašče, Mače. Ime se svečano oglašavalo naročitog dana, uz gozbu i darove za kuma i njegovu porodicu. Taj dan se i zvao "kazivanje imena".
U porodicama u kojima se ne drže deca, pa se konačno rodi muško, dešavalo se čak da pop i otac ni majci ne kazuju detetovo ime, a i ona sama se, za svaki slučaj, trudila da ga celog života ne sazna! Takvo dete je nosilo u desnom uvetu minđušu i zvali su ga samo, na primer, Bata ili Braca.
U Aleksincu je, dvadesetih godina prošlog veka, đak u osnovnoj školi među drugovima i nastavnicima znan kao Dragutin Trajković, pri prelasku u gimnaziju morao uz školsko svedočanstvo o maloj maturi morao da priloži i krštenicu. Tek odatle se videlo da se, zapravo, zove Bogomir Kostić.
