Dve decenije od prvog međunarodnog kongresa o Jasenovcu (4): Molili da ih ne sahrane žive
Novi zatvorenici su prebačeni u "radni logor", a čuvari su ih izveli na spoljni rad, na ekonomiju, nastavio je svoju ispovest na Prvom međunarodnom kongresu o Jasenovcu Jevrejin Josip Erlih.
- Bilo je nekoliko starijih koji nisu mogli da idu. Nama je bilo najvažnije da izađemo iz tih zidina. Tako sam, izlazeći na rad na ekonomiju, našao i dva moja bliska rođaka, oca i sina Krausa i od njih pošto su oni bili u nešto boljem stanju, dobio malo hrane.
To je bilo nekoliko puta. Jednog dana kad smo se vratili sa rada u Kulu nastao je pravi šok, jer su sve žene Jevrejke i Srpkinje sa decom iz našeg transporta, kao i sav onaj narod doteran iz srpskih sela za vreme dok smo još bili u Kuli, odvedeni u nepoznatom pravcu, da se nikada više ne vrate. Iz naše grupe su odveli sve one koji tog dana nisu otišli na rad.
Dve decenije od prvog međunarodnog kongresa o Jasenovcu:
1. Srpske knjige kod hrvatskog konzula
Nastala je mučna situacija, jer mi je tom prilikom odvedena i tetka sa dvoje male dece (jedno nešto oko tri meseca staro). Mi tom prilikom nismo pomišljali na ono najcrnje. Tešili smo se da su prebačeni u neki drugi logor sa malo boljim uslovima života. Ali kasnije smo saznali da su svi završili u Jablancu. Tako je logor, odnosno zatvor u logoru, ili logor u logoru Kula imao opet dovoljno prostora za nove transporte.
- Polovinom septembra 1942. godine ustaše su doterale u Kulu oko 50 sremskih seljaka, u seljačkim odelima, koji su uhvaćeni na Fruškoj gori. Zatvorili su ih u jednu prostoriju iste veličine u kojoj smo i mi bili. Za vreme ručka mogli smo sa njima izmeniti i po koju reč. Uhvaćeni su prilikom neke ofanzive neprijatelja (Hrvata i Nemaca) ili su, pak, kao bolesni zatečeni u svojim kućama.
Oni su nas malo i ohrabrili. No, jadnici nisu znali šta ih čeka. Posle kraćeg vremena, bili su povezani žicom i odvedeni na stratište kod zida ustaške bolnice na zapadnom delu Kaznione. Tu su ih sve, na očigled ostalih logoraša, pobili, naredili grobarima da dovezu kola (plato), natovare i pokopaju, premda su neki od njih još davali znake života i molili da ih ne sahrane žive.
Decu slagali kao drva
Jedna od zatočenica Ruža Rupčić, inače Hrvatica, o strahotama ženskog dela logora u Kuli, izjavila je sledeće: "Dok sam bila u logoru, a naročito od meseca maja 1942. pa do konca godine, dovađali su ustaše čitave transporte žena i dece. Decu su odmah od matera odelili a matere poslali na rad u Nemačku ili u koliko nisu bile sposobne za rad, ubili i majku i dete.
Deca su bila u dobi od dva meseca i mlađa, pa do 10-12 godina. Ishrana i postupak s decom u logoru bili su strašni, i to tako da dojenčad uopšte nisu dobijala hranu, nego su od gladi umirala, a ostali su dobijali presnu puru, od čega su dobijali proliv tako da su im ispadala creva. Deca su spavala na podu, gotovo potpuno gola, tako da su u velikom broju umirala, 30-40 dece dnevno.
U mesecu julu 1942. izdvojili su ustaše oko 2.000 dece, navodno nesposobnih za život, te ih nabacali kao cepanice u jednu sobu i pogušili cijanidom. Zdraviju decu, koja su bila otpornija, odvojili su, i deca su dalje životarila i umirala. Ostatak dece konačno su stavili u jedan transport i poslali u Jasku. Kad su deca umirala, bacali su njihove leševe na dvorište na jednu hrpu, odakle su ih grobari odneli na groblje. No, dogodilo se da su pojedini leševi ostajali i po nekoliko dana na dvorištu."
