Dve decenije od prvog međunarodnog kongresa o Jasenovcu (4): Molili da ih ne sahrane žive

- Bilo je nekoliko starijih koji nisu mogli da idu. Nama je bilo najvažnije da izađemo iz tih zidina. Tako sam, izlazeći na rad na ekonomiju, našao i dva moja bliska rođaka, oca i sina Krausa i od njih pošto su oni bili u nešto boljem stanju, dobio malo hrane.

To je bilo nekoliko puta. Jednog dana kad smo se vratili sa rada u Kulu nastao je pravi šok, jer su sve žene Jevrejke i Srpkinje sa decom iz našeg transporta, kao i sav onaj narod doteran iz srpskih sela za vreme dok smo još bili u Kuli, odvedeni u nepoznatom pravcu, da se nikada više ne vrate. Iz naše grupe su odveli sve one koji tog dana nisu otišli na rad.

Nastala je mučna situacija, jer mi je tom prilikom odvedena i tetka sa dvoje male dece (jedno nešto oko tri meseca staro). Mi tom prilikom nismo pomišljali na ono najcrnje. Tešili smo se da su prebačeni u neki drugi logor sa malo boljim uslovima života. Ali kasnije smo saznali da su svi završili u Jablancu. Tako je logor, odnosno zatvor u logoru, ili logor u logoru Kula imao opet dovoljno prostora za nove transporte.

- Polovinom septembra 1942. godine ustaše su doterale u Kulu oko 50 sremskih seljaka, u seljačkim odelima, koji su uhvaćeni na Fruškoj gori. Zatvorili su ih u jednu prostoriju iste veličine u kojoj smo i mi bili. Za vreme ručka mogli smo sa njima izmeniti i po koju reč. Uhvaćeni su prilikom neke ofanzive neprijatelja (Hrvata i Nemaca) ili su, pak, kao bolesni zatečeni u svojim kućama.

Oni su nas malo i ohrabrili. No, jadnici nisu znali šta ih čeka. Posle kraćeg vremena, bili su povezani žicom i odvedeni na stratište kod zida ustaške bolnice na zapadnom delu Kaznione. Tu su ih sve, na očigled ostalih logoraša, pobili, naredili grobarima da dovezu kola (plato), natovare i pokopaju, premda su neki od njih još davali znake života i molili da ih ne sahrane žive.

Decu slagali kao drva

Jedna od zatočenica Ruža Rupčić, inače Hrvatica, o strahotama ženskog dela logora u Kuli, izjavila je sledeće: "Dok sam bila u logoru, a naročito od meseca maja 1942. pa do konca godine, dovađali su ustaše čitave transporte žena i dece. Decu su odmah od matera odelili a matere poslali na rad u Nemačku ili u koliko nisu bile sposobne za rad, ubili i majku i dete.

Deca su bila u dobi od dva meseca i mlađa, pa do 10-12 godina. Ishrana i postupak s decom u logoru bili su strašni, i to tako da dojenčad uopšte nisu dobijala hranu, nego su od gladi umirala, a ostali su dobijali presnu puru, od čega su dobijali proliv tako da su im ispadala creva. Deca su spavala na podu, gotovo potpuno gola, tako da su u velikom broju umirala, 30-40 dece dnevno.

U mesecu julu 1942. izdvojili su ustaše oko 2.000 dece, navodno nesposobnih za život, te ih nabacali kao cepanice u jednu sobu i pogušili cijanidom. Zdraviju decu, koja su bila otpornija, odvojili su, i deca su dalje životarila i umirala. Ostatak dece konačno su stavili u jedan transport i poslali u Jasku. Kad su deca umirala, bacali su njihove leševe na dvorište na jednu hrpu, odakle su ih grobari odneli na groblje. No, dogodilo se da su pojedini leševi ostajali i po nekoliko dana na dvorištu."