Hleb kao sudija
Običan hleb je u verovanjima balkanskih naroda mogao postati magijsko sredstvo ukoliko je došao u dodir s nekim predmetom ili bićem za koje se već vezivalo neko mitološko obeležje.
Tako se smatralo da parče hleba koje je uzeto dok je stajalo između psa i mačke, ako se baci između devojke i momka, ili se momku spusti u džep, može ih dovesti do svađe i rastave, odnosno da se dvoje koje treba rastaviti mrze "kao pas i mačka".
Takođe postoji verovanje kod Srba da žena može opčiniti muškarca ako mu kradom podmetne da okusi pogaču koju je jeo ili imao slepi čovek, ili ako mu se doturi parče zaboravljenog hleba iz vodenice koja melje nalevo.
Kao oblik zakletve u južnoj Srbiji je bio poznat običaj "gaženja soli i hleba". Naime, kada bi se posumnjalo da je neko iz sela bacio čini na kuću i time izazvao bolest, ili se smatralo da je to razlog što je porodica bez dece, domaćica kuće bi obesila na konopcu malo hleba i soli, a zatim izricala imena osumnjičenih za njenu nesreću, pa bi konopac zanjihala. Krivcem bi se smatrala osoba prema kojoj se njihao so i hleb. Da bi se ta osoba opravdala da nije učinila nikakvu krivicu koja joj se pripisuje, gazila je na zemlji so i hleb, krsteći se i govoreći da se njoj samoj desi to što je sumnjiče ako je ona bacila čini.
Hleb može biti i posrednik prilikom isterivanja nečiste sile, odnosno otelotvorene bolesti, iz ljudskog tela u neki drugi prostor. U Visokoj nahiji u Bosni, onome koga boli vrat preporučivalo se da oblizne komadić hleba i da ga baci psu da pređe preko njega.
U zaostavštini Vuka Stefanovića Karadžića, među rukopisima koji nisu ušli u njegove knjige o narodnim običajima, nalazi se i jedno bajanje "od trupca", odnosno od kraste na ustima, koje se izvodilo hlebom. Bajalac uhvati mačku i prinese joj komadić hleba do usta, govoreći: "Mački trupac." Taj isti hleb prinese bolesniku do usta i kaže: "A (Janku) krušac". Tako čini tri puta, a četvrti put kaže: "Mački i trupac i krušac", i dade joj to parče hleba da pojede.
Bajanje hlebom koji se potom baca psu veoma je staro, i bilo je rasprostranjeno kod mnogih naroda. Prvi put je dokumentovano kod Asiraca, naroda sa tla današnjeg Bliskog istoka, početkom 1. milenijuma pre nove ere. Ako dete plače, stavljali su mu pored glave hleb i govorili basmu protiv straha, a zatim taj hleb povlačili od njegove glave do nogu i bacali ga psu da pojede.
