Hej, trubaču, s bujne Drine
Kada je Austrougarska monarhija jurišem na Srbiju otpočela Prvi svetski rat 1914. godine, kralj Petar Karađorđević se našao u rovu, sa vojskom. Uz njega je bio i načelnik Đeneralštaba vojvoda Radomir Putnik.
U predahu između borbi, vojvoda je jednom guslaru tražio pesmu, a ovaj je počeo da mu peva: "Čika Pera jaše konja bela, za njim ide Srbadija cela, da osveti car Lazara i Kosovo." Odjednom, guslar je stao. Vojvoda ga je zamolio da nastavi, a kada su stihovi počeli da govore o srpskoj propasti na Kosovu, sam ga je zaustavio i naredio svom trubaču da svira "Hej, trubaču, s bujne Drine".
Voleo je Putnik ovu pesmu još od kada se u Beogradu zaorila 1908. godine. Tada su Habzburzi prostim pripajanjem, bez zrna baruta, uzeli Bosnu i Hercegovinu, a u srpskoj prestonici rodoljubi izašli na proteste. Sa narodom je išla vojna muzika. Narod uzvikuje: "Dole prija Austrija!", a prate je zvuci "Hej, trubaču, s bujne Drine!".
Godinama posle Velikog rata srpski ratnici su posetili mesto svog stradanja, Kajmakčalan. Na grobovima krstovi truli, spomenike nevreme ispralo. Iz kapele se javlja crkvena pesma. Odjednom, nadjekuje je hor "Obilić" svojom himnom: "Hej, trubaču, s bujne Drine, de, zatrubi zbor! Nek' odjeknu Šar-planine, Lovćen, Durmitor. I nek' Drina jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav bujni Tisi, Dravi: U boj! U slavu! Nek se bojni jeci ore kroz sve gore, Čak na more, Kroz sve gore čak na more, gde viteška srca biju, Oj, na more, na Adriju". Ratnici su odslušali pesmu do kraja, u stavu mirno, kao da slušaju državnu himnu, a oči su im bile pune suza.
Stihove o trubi sa Drine napisao je još 1875. Stevan Vladislav Kaćanski pod nazivom "Narodni zbor". Ovaj pesnik, koji je za života zaslužio nadimak Stari bard, bio je "čovek čija je sva strast bila što je rod svoj ljubio", kako ga je opisao književnik Milan Kašanin.
Muzičari s puškom
Iako četvorici srpskih vojvoda: Stepanoviću, Bojoviću, Mišiću i Putniku u vihoru Velikog rata nije bilo do pesme, njihovi oficiri i vojnici su, kad god su mogli, pevali i svirali njima i o njima, makar uz frulu. Bile su to dirljive pesme iz starine ili one koje su se stvarale na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu. Kada bi stigle do Vojnog orkestra kraljeve garde, na ratištima Balkana orili bi se "Miletićev marš", "Marš 32 klase", "Marš generala Lešjanina", jer su i kapelnici vojne muzike bili oduševljeni svojim komandantima. Stanislav Binički, Franjo Pokorni, Marko Radosavljević, Milenko Paunović, František Matejovski bili su ne samo muzičari, nego i vojnici celog života odani Srbiji.
