Tri sile pritisle Srbijicu
Srpska vojska je uz pomoć dobrovoljaca oslobodila otadžbinu, a Petar Karađorđević je rekao: "Sada mi je kao kralju ostala još samo jedna želja: da vidim ceo moj narod, Srbe, Hrvate i Slovence, oslobođene od njihovih ugnjetača i ujedinjene u jednu državu.
"Zajednička država dobila je Jugoslovensku narodnu himnu, sastavljenu od srpske "Bože pravde", hrvatske "Lijepa naša domovino" i slovenačke "Naprej, zastava slave". Ubrzo potom, 1921. umro je veliki vojskovođa i vojvoda srpske vojske Živojin Mišić, a umro je i njegov kralj.
Ožalošćeni srpski narod ih je ispratio himnom pomirenja i ujedinjenja. Za njima su ostali umorni ratnici za koje je Moris Meterlek napisao: "Treba napraviti piramidu do neba, a na njen vrh metnuti jednog vojnika kralja Petra."
Nemoćna pobuna
Postoji mišljenje da se "Ko to kaže, ko to laže" rodila i kao nemoćna pobuna onih Srba ratnika koji su bili protiv ulaženja u istu državu sa dojučerašnjim podanicima Austrougarske, koja je rat tako strašno izgubila da se potpuno raspala.
Nisu, međutim, svi bili oduševljeni Jugoslavijom. Posle Prvog svetskog rata i uspešnog oslobođenja ne samo Srbije nego i njene slovenske braće na Zapadu, neki Srbi su javno postavljali pitanje da li im je zajednička država uopšte potrebna. Otprilike u to doba nastala je pesma "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala".
Njeni stihovi su zračili ponosom i oduševljenjem, ali nisu mogli ni da prećute da su stvarali preko svoje krvi državu ne samo za sebe, nego i za drugoga: "Ko to kaže Srbija je mala? Ko to kaže? Nije mala, nije mala, triput ratovala! Dvanaeste, dvanaeste Turke isterala, trinaeste, trinaeste pred Bugare stala, četrn'este, četrn'este Švaba udario - osamn'este, osamn'este Srbin pobedio!"
Borbe Srbije za slobodu neprekidno su trajale od 1912. i dva balkanska rata, kada se ratovalo najpre protiv Turaka, potom i dojučerašnjih saveznika Bugara, sve do kraja 1918. godine, protiv moćnih Habzburgovaca. Sva tri puta Srbija je bila napadnuta. Iako mnogo slabija od svojih protivnika branila se, i odbranila.
Tvorci ove popularne rodoljubive pesme nisu poznati. Očigledno je samo da je, kada se poredi sa prethodnim ratničkim pesmama - tugovankama nastala iz trijumfa pobede. Sadržaj ove pesme, njeno nadahnuće i muzički oblik pozajmljeni su od narodnog deseterca, a melodija od stare izvorne pesme čiji stihovi glase: "Čija kola, čija kola klepeću sokakom, to su naša, to su naša, idu sa salaša." Nastala je pri kraju Prvog svetskog rata, posle proboja Solunskog fronta, a moguće je i dok je vojska još bila u kasarnama, iako je rat bio završen.
