Kreće se lađa francuska
Kada je u prvoj godini Velikog rata pešadijski pukovnik Branislav Milosavljević sa srpskom vojskom prešao Albaniju, stigao je na Krf. Ubrzo se našao u grupi oficira koja je septembra 1916. otišla u Rusiju i preuzela komandu u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. Međutim, Oktobarska revolucija je naredne godine učinila da se srpski dobrovoljački korpus povuče iz Rusije i ode na Solunski front.
Tu, u Solunskom polju, u logoru neraspoređenih oficira u Mikri 1917. godine pukovnika Milosavljevića je dirnula sudbina ratnih drugova, ranjenika i bolesnika, koji su ponovo prebačeni na brodove kako bi stigli u saveznički vojni logor i bolnicu u tuniskoj luci Bizerti.
Spevao je pesmu "Izgnanici", a kada je stihovima dodata i melodija, pesma je postala najpoznatija srpska tugovanka iz Velikog rata, poznata pod nazivom "Kreće se lađa francuska".
Naziv je dobila prema stihovima koji glase: "Sinje je more široko. Široko, hladno, duboko. Kreće se lađa francuska sa pristaništa solunska. Odlaze moji drugovi, drugovi srpski vitezi, u zemlju daljnu Afriku.
Dobrovoljci iz Rusije
Iz Rusije su brodovima Car, Dnjepar, Carica, Dvinsk u solunsku luku stigli budući Jugosloveni i oduševljeno krenuli u boj za novu, zajedničku državu. Dobrovoljci iz Rusije nikada nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu Car i pesmu "Na severu ledeno je more".
Svi nose tugu veliku. Iz svoje zemlje prognani, po svetu blude mlađani. Tuđino majko, maćijo, zbogom zanavek Srbijo! Pa kad se more zaljulja, mahnito silno udara, svi mole svetog Nikolu, njegovu silu na moru! Mnogi će od njih biti plen, kad dođe švapski sumaren, mnogo je Srba propalo u moru hladnom ostalo. Šta li je Srbin zgrešio? Bogu se uvek molio; sedam se leta borio; u rovu slavu slavio. Uzalud čekaš majko ti, da ti se vojno živ vrati, more je sito, miruje. Jedinca tvoga miluje!".
Pesma je nadahnuta tragičnim sudbinama mnogih srpskih ratnika, kao što je priča o trojici braće Urkića. Na prelasku preko Albanije ovi mladi muzičari borili su se za život, ali iz ruku nisu ispuštali svoje instrumente. Najstariji je umro, braća su ga sahranila i saznala da će uskoro stići lađa u albansku luku Valonu da ih odveze u Afriku, u Tunis.
Lađa je stigla u luku, a drugom Urkiću ostalo je života samo toliko da lađu vidi i čuje njenu spasonosnu sirenu. I on umire. Brat ga je sahranio i sačekao novu lađu koja će ga odvesti u Tunis. Kako su ga ukrcali, i on je počeo da se bori za život.
Stigao je u bolnicu i umro. Drugi vojnici koji su nekako preživeli albansku golgotu otišli su francuskim lađama na jonska ostrva Krf i Vido, a mnogi odatle u plavu grobnicu, ne dočekavši novu lađu.
