Česi krstili "Tamo daleko"
Iza Velikog rata je ostalo pet verzija srpske pesme "Tamo daleko". U svakoj srpski vojnik boluje za svojim selom, dragom, otadžbinom. Nekima je zavičaj "gde Timok pozdravlja Veljkov grad", ili Drina, Đetina, Morava, a nekima Beograd, daleki grad Save i Dunava. Jedan vojnik se seća ikone i krsne slave, drugi crkvice u kojoj se venčao, a koju je okupator spalio, treći čezne za majkom.
Legendarnoj pesmi naslov su dali vojnici Česi koji su je pevali ovako: "O, zar je morala doć', ta tužna, nesrećna noć, kada si, dragane moj, otiš'o u krvav boj? Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija. Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put. Tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su živote dali i otac i njegov sin. Bez otadžbine, na Krfu živeh ja, ali sam uvek klic'o: Živela Srbija!"
To je bio prevod ove verzije srpske pesme: "Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je ljubav moja. Bez otadžbine, na Krfu živim ja, i opet kličem burno: Živela Srbija! Tamo daleko, gde cveću nema kraj, tamo su deca moja, tamo je pravi raj. Tamo daleko, kraj Save, Dunava, tamo je varoš moja, tamo je Beograd."
Francuski vojnici i Grci s Krfa nisu mogli da se načude Srbima: kakav je to narod - umiru, a pevaju! U sedam velikih prihvatilišta za srpsku vojsku na jonskom ostrvu umiralo se, ali i orilo od pesme. Igrala su se i kola.
Australijska književnica Stela Frenklin našla se 1917. u Bolnici žena Škotske na Solunskom frontu kao medicinska sestra. Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi pevaju, a najviše "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zavičaju.
"Srbi su je neprekidno pevali. Ali, morali su ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da će se vratiti u Srbiju".
Neki zaista nikada više nisu videli zavičaj. Preživeli ratnici Solunskog fronta ostavili su svedočanstva o ratnim strahotama, ali i o tome koliko im je značila pesma "Tamo daleko".
Tako je Sveta Živković u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije" piše: "Kažu da nas je pesma održala. Mislim da se to odnosi i na našu narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se čula pesma. Najčešće grupna "Tamo daleko, kraj plavog Dunava".
Zadivljeni Italijan
U knjizi "Srpska drama", italijanski novinar Feri Pizani se seća: "Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek. Bio je to srpski pešak, Ciganin. Nosi violinu pod miškom... Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača! Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju. Ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu: 'Da li će jednom proć' ta crna nesrećna noć, otkad si dragane moj, otiš'o u krvav boj'? U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše... Svi pevaju. Spašeni su. Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tužni refren:' Da li će jednom proć' ta crna krvava noć'."
