Pesma o Ćele-kuli
Carigradskim drumom kroz današnju Srbiju prolazili su mnogi putnici i raznosili nadaleko priču o strašnom spomeniku turske svireposti, Ćele-kuli kod Niša. Kula je isprva za raju bila opomena, ali je vremenom postala legenda koja je pozivala na otpor. Narod je junake sa Čegra opevao, a noćima vadio lobanje iz maltera i dostojno ih sahranjivao.
Boraveći 1833. kod Ćele-kule, francuski pesnik, državnik i veliki poštovalac srpske borbe za slobodu Alfons de Lamartin je zapisao: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi".
Boj na Čegru je, kao i sve bitke Prvog srpskog ustanka, ostao veliko nadahnuće slikarima, piscima, vajarima, kompozitorima, ali su među mnogim ustaničkim junacima najslavniji postali oni koji su od naroda dobili "svoje" pesme.
One su se pronosile od usta do usta i pevale u rovovima na drugim bojištima, kakva je Srbija imala posle Čegra još sijaset. Tako su i razbuđujući stihovi o vojvodi Stevanu Sinđeliću postali prava ratnička himna.
Kada je Ilija Kolarac, veliki srpski dobrotvor, osnovao polovinom 19. veka fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje Srbije u dva srpska ustanka, dubrovački pesnik Matija Ban, potresen Ćele-kulom, napisao je dirljive stihove: "Oj, molimo! Ispolinsko pokolenje to bijaše, svi od ropstva domovinu iskupljujuć' život daše...".
Pomirio dinastije
Kada je Niš još jednom i konačno 1877. oduzet Turcima, knez Milan Obrenović je podigao junacima na Čegru skroman spomenik od belog mermera sa natpisom: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809, napadajući Niš". Tačno sto godina posle čegarske klanice, u ime kralja nove dinastije kalja Petra Karađorđevića, 1909. je venac na Sinđelićev grob na Čegru položio prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sinđeliću i njegovim drugovima".
A 1878, godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, Ban je sa poslanicima Narodne skupštine, koja je tada zasedala u Nišu, otišao da se pokloni senima čegarskih junaka i tada rekao: "Čusmo, braćo, a sad s ovdje Svi junački zavjerimo, sinovima svet amanet što god sami ne svršimo".
Zbog ovakvog rodoljubivog zanosa dugo se verovalo da je Ban sastavio i čuvenu pesmu "Oj vojvodo Sinđeliću", ali to nije potvrđeno. Danas se smatra da je to izvorna narodna pesma, čiji su stihotvorci obično nepoznati.
Stari ratnik iz Prvog svetskog rata Milorad Jevtić pričao je da se ona čula na svim srpskim frontovima, a postala je himna vojnicima čuvenog puka "Stevan Sinđelić", koji su noseći pukovsku zastavu i uz zvuke ustaničke pesme o vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu.
Pesma vojvodi Sinđeliću se posle Drugog svetskog rata dugo nalazila među zabranjenima. Prokazana je kao šovinistička, velikosrpska, hegemonistička, ozloglašena, i od nje se, zapravo, strepelo, jer je ostala oda srpskom viteštvu, časti, ali i buntovničkoj smelosti.
