Labudova pesma Dositeja Obradovića
Prepun znanja i iskustva, Dositej Obradović je sabirao sve ono najdraže što želi svome narodu i savetovao: "Slavna slavenosrpska nacijo u Serbiji, Bosni, Dalmaciji sa Ercegovinom, um kad s naukom prosvetiš i s prosvećenju sjediniš, izbranije nacije nad tobom neće biti. Poštenje, slava, velikodušnost, muškost - to su tvoje praroditeljske dobrodetelji. Ja znam, gde varvarstvo vlada, onde nema mesta nauci i prosvećenju ni pravoj dobrodetelji. Nek se ova dobra uvode onde gde glupost ne vlada, a gde glupost sada vlada, neće do veka vladati."
Tako je govorio, već u sutonu života, ovaj književnik, filozof i prosvetitelj. Iako je zagazio u devetu deceniju, imao je mnogo svežine, optimizma i oduševljenja za delovanje da se Srbija digne iz mraka u koji je zapala još od srednjeg veka i da se ne samo oružjem, nego i umom i znanjem, izbori za pravu slobodu. Učeni ljudi širili su njegovu himnu "Vostani, Serbije" po Srbiji, a to su činili i oni koji su živeli van otadžbine i pomno pratili i pomagali ustanak braće u matici.
Ove Dositejeve stihove, prvu ustaničku srpsku himnu, naročito često su govorili predavači u Velikoj školi, koju je osnovao i u kojoj su se isticali mnogi drugi prosvetitelji, među njima i veliki reformator jezika i pisma Vuk Stefanović Karadžić.
Umalo prava himna
Najpoznatiju melodiju za "Vostani, Serbije" napisao je Vartkes Baronijan i to više od vek i po posle nastanka stihova. Posle raspada SFRJ, himna Prvog srpskog ustanka našla se u konkurenciji za himnu nove Srbije, uz "Marš na Drinu" i "Bože pravde". Poslednje dve pesme su bile kandidati na propalom referendumu 31. maja 1992, na kojem su slušaoci malu prednost dali "Maršu na Drinu". Srbija je ostala bez himne, na opozicionim mitinzima stajalo se mirno uz "Bože pravde", dok je staroj himni druge Jugoslavije "Hej, Sloveni" počelo redovno da se zviždi na javnim priredbama i demonstracijama.
Dositejeva pesma "Vostani, Serbije" dugo je čekala da bude komponovana, kao što je i u njenim stihovima "Srbija dugo čamila", ali je sve vreme uticala na druge pesnike i rodoljube novodošlog doba, prepunog oduševljenja za oslobođenje otadžbine.
Tako je živela sve do Prvog svetskog rata. Tek neku deceniju po oslobođenju dobila je muzičko ruho i to ne jedno, nego tri. Melodije za "Vostani, Serbije" komponovali su, svako na svoj način, Vartkes Baronijan, Zlatan Vauda i Ljuba Manasijević.
Posle ove, prve himne srpskog ustanka, stvorene su i druge čuvene rodoljubive pesme kao što su "Bože pravde", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", i druge, koje su produžile i održale u životu Dositejevo oduševljenje i Karađorđevo junaštvo.
