Manastir Hilandar (4): Srpski grad na Atosu
Posle Simeona i njegovog sina Save, najveći ktitor manastira Hilandara postao je kralj Milutin, negde od kraja 13. veka. Zbog svojih graditeljskih poduhvata i darežljivosti prema manastirima i crkvama postao je znamenit još za života.
Njegovom brigom izgrađeni su hramovi u Carigradu, Solunu, po Makedoniji i Srbiji, a pokloni u novcu i dragocenim predmetima odlazili su u poznata svetilišta u Jerusalimu, Svetoj Gori, Bariju i Rimu. Ipak, najveće blago Milutin je izdvojio je za Hilandar.
Tokom skoro cele svoje duge vladavine, na prelazu između 13. i 14. veka, on se starao da uveća imovinu srpskog svetilišta na Atosu dodajući mu nove posede i metohe, da opravi zapušteno i da obezbedi miran život bratstvu.
Najpouzdaniji svedok njegovih poduhvata, pomoćnik u političkim, crkvenim i umetničkim poslovima, bio je arhiepiskop Danilo Drugi. On je napisao kraljevo žitije i u njemu zapisao sve što je Milutinovom zaslugom Hilandar dobio.
"Ovaj hristoljubivi (kralj) božanstvenu crkvu ovoga svetoga i Bogom podignutoga mesta zvanoga Hilandar, koja beše prvoga zdanja, od osnova razorenu, vešto sazda i ukrasi svakim različnim lepotama, neštedice dajući mnogo zlato, i u tom mestu postavi mnoge carske palate i izvanredne kelije.
A okolo toga svetoga mesta sazda grad sa velikom tvrđavom, zbog naležeće napasti bezbožnog gusara. I podiže velike pirgove (kule), dobri i blagi pastir... i snabde ih da ih se ne dotakne ljuta zver." U srednjem veku, naime, hilandarski manastiri su morali da se brane od čestih napada gusara s Egeja, pa se dešavalo da se i sam Danilo lati mača.
Crkva na kuli
Na obali mora, kod mesta zvanog Hrusija, Milutin je podigao veliku kulu i na njenom vrhu postavio crkvu na ime Vaznesenja Hristova, zapisao je Danilo.