Kralj u tramvaju
Do pojave tramvaja, negde pred kraj 19. veka, jedino prevozno sredstvo u Beogradu bili su fijakeri.
Glavno stajalište nalazilo se kod nekadašnje Stambol kapije, a potonjeg spomenika knezu Mihailu, na današnjem Trgu Republike.
Fijakeristi su nastojali da sunovratnom vožnjom i paprenim cenama što više zarade, sve dok Beograđanima nije dozlogrdilo. Požalili su se upravniku grada Risti Bademliću, i on je, posle nekog vremena, odlučio da fijakeriste dovede u redu.
To nije bilo lako, jer su oni pružali otpor, svih 266 članova Kočijaškog udruženja štrajkovalo je punih osam dana. Uzalud, morali su da prihvate upravnikove uslove: da nose propisane uniforme, da svakodnevno čiste svoja vozila, da se strogo drže utvrđenih stanica i da poštuju tarifu - dinar za vožnju. Prvi tramvaj sa konjskom zapregom pojavio se 1892. godine. Građani su ga nazvali "varoška železnica". Putnike je prevozio na relaciji Kalemegdanska tvrđava - Slavija i doprineo je širenju gradskog centra.
Naredna pruga ovakvog tramvaja, koja je nastavljala od Slavije do železničke stanice, pomogla je brzom naseljavanju Savamale. Upravo zahvaljujući tome u savamalskoj Karađorđevoj ulici sagrađena je 1905. velelepna zgrada Beogradske zadruge, a u pet godina kasnije u blizini je nikao i hotel Bristol.
"Konjski tramvaji" su bili i turistička atrakcija u srpskoj prestonici. Njime su se često vozili kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, uživajući u vožnji. Tada je na prvobitnoj trasi od početne do poslednje stanice vožnja trajala i po 40 minuta jer je "konjski tramvaj" svako mogao da zaustavi na bilo kom mestu, kada poželi da izađe ili uđe. Beograđani su naročito pozdravili otvaranje tramvajske linije za izletište na Topčideru 1894. godine, a iste godine je proradio električni tramvaj.
Gradski prevoz
Belgijanci su bacili oko i na beogradsku javnu rasvetu pa 1896. otkupili pravo na njegovo korišćenje. Opštini nije bilo pravo da stranci zarađuju na njenoj teritoriji i obratila se srpskoj vladi sa zahtevom da se Belgijancima oduzme koncesija. To je i učinjeno 1919. godine. U Beogradu je tada bilo sedam tramvajskih linija, na kojima je saobraćalo 26 kola i 12 prikolica, a ukupna dužina pruga iznosila je 21 kilometar. Uoči Drugog svetskog rata broj kilometara i linija se udvostručio, dok je kola i prikolica bilo čak četiri puta više.
U čaršiji su ga nazvali "čičica", a jurio je tada neverovatnih 10 kilometara na sat. Izgledalo je da dolaze bolja vremena za javni saobraćaj, ali je radost bila kratkog veka. Tramvajskih kola nije bilo dovoljno, niti je bilo strogo utvrđenog reda vožnje. Čekanje je znalo da se oduži, pa bi ljudi digli ruke i zaputili se pešice. Posao sa tramvajima u srpskoj prestonici pokazao se unosnim i grupa belgijskih preduzetnika ponudila je pozamašnu svotu Srpsko-francuskom društvu da otkupi koncesiju za eksploataciju tramvaja. Posle postignutog dogovora 1894. godine osnovana je firma "Tramvaji grada Beograda, bezimeno društvo" sa sedištem u Briselu.
