Dobrotvor na robiji
Ilija Milosavljević Kolarac je ušao već u šestu deceniju života kada je mogao da se nazove jednim od najbogatijih Srba, ali je u isto vreme ostao sam.
Voljena supruga mu je umrla, a dece nisu imali. Posao mu je bio jedina uteha, pa je proširio trgovinu na so i šalitru, uspešno kao i sve što je radio. Posle sukoba Srba i Turaka na Čukur česmi koji je izazvao tursko bombardovanje Beograda, predosetio je Kolarac da osmanlijskoj vlasti dolazi kraj.
Čim je država konfiskovala napuštena turska imanja, otkupio je placeve oko Varoš i Stambol kapije i na nasutom šancu koji je nekada opasivao beogradsku tvrđavu podigao kuću i dućane. Uskoro je osnovao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu i početni iznos od 250 dukata predat je beogradskom mitropolitu Petru. Nekoliko godina kasnije Kolarac je priložio 400 dukata Fondu za otvaranje Pravne akademije u okviru Matice srpske.
Već u poodmaklim godinama, poznati beogradski bogataš je odlučio da se povuče iz poslova i živi mirno kao rentijer. Ali, sudbina je odlučila drugačije. Neočekivano je 1878. godine optužen za učešće u Topolskoj buni. Ni kriv ni dužan osuđen je na pet godina robije u Požarevcu. Posle nekoliko meseci knez Milan Obrenović ga je pomilovao u čast proglašenja nezavisnosti, ali osamdesetogodišnji Kolarac nije dugo poživeo na slobodi. Umro je u jesen iste godine u svojoj kući kod Stambol kapije. Testamentom je ostavio dva fonda, jedan za podizanje srpskog univerziteta koji bi poneo njegovo ime, i drugi, takođe sa imenom Ilije M. Kolarca, za nagrađivanje i pomaganje ćirilicom pisanih književnih dela Srba, ma odakle dolazili.
Odluka o izgradnji Kolarčevog univerziteta na Studentskom trgu u Beogradu doneta je tek 1927, a gradnja je završena pet godina kasnije. Najpoznatije zadužbine iz književnog fonda velikog srpskog trgovca i dobrotvora bile su Mala i Poučna biblioteka, koje su, između ostalog, objavljivala dela velikana srpske književnosti i nauke poput Ive Andrića, Aleksandra Belića, Ivana Đaje i mnogih drugih.
Vraćena zadužbina
Fond Zadužbine Ilije M. Kolarca uništen je posle Drugog svetskog rata. Tek krajem 90-ih ostavštini ovog dobrotvora vraćen je položaj zadužbine, jer je darodavac izričito zahtevao sledeće: "Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi!"
