Opljačkani princ
Viljem, vanbračni sin kneza Mihaila Obrenovića, razvio se u lepog mladića sklonog poeziji i sanjarenju, ali i dobrog jahača i mačevaoca. U svemu i sve više ličio je na oca. Kada je napunio 17 godina, na očev zahtev je prešao u pravoslavnu veru i na krštenju dobio ime Velimir. Za prezime je uzeo Teodorović, staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo.
Knez Mihailo se potrudio da njegovom sinu ništa ne nedostaje, ali ga je veoma retko viđao. Češće i srdačnije ga je primala kneginja Julija.
Velimir je 1867. poslat na školovanje u Švajcarsku. Tamo, u Ženevi, poslednji put je video oca, gde je knez navratio vraćajući se sa Svetske izložbe u Parizu.
Tom prilikom sin je od oca dobio brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote. Ali, Mihailo je tada konačno odustao od namere da Velimira zvanično prizna za sina jer se spremao za novi brak sa Katarinom Konstantinović, te se nadao zakonitom nasledniku.
Poslat je na školovanje u Minhen gde je izučavao agronomiju i tzv. kameralne nauke, o državnim finansijama i privređivanju.
Naredne godine knez Mihailo je ubijen u Topčideru. Kako nije ostavio testament, samo zahvaljujući kumu mitropolitu vanbračni sin nije isključen iz nasledstva. Velimiru je dato imanje Negoja u Rumuniji i obveznice koje su mu omogućile bezbrižan život.
Mladić je bio rado viđen u svim evropskim prestonicama, ali ne i u Srbiji. Stigle su ga i druge nevolje. Povukao se na imanje na Tengerinskom jezeru, pošto mu je kći ruskog poslanika odbila ljubav.
Živku Radivojeviću, svom drugu iz detinjstva i sinu dvorskog upravnika, dao je Negoju na upravu tako da od prihoda žive obojica. Živko je, međutim, bezočno opljačkao imanje.
Da bi spasao Negoju, Velimir je morao da se odrekne ne samo imanja na Tengerinskom jezeru, već i da proda skupoceni prsten koji mu je otac podario kada su se poslednji put videli.
Od tada je Velimir živeo stalno u Minhenu sa svojim vernim sobarom Teodorom. Njegov dom je postao stecište srpskih studenata, koje je nastavio nesebično da pomaže čim je Negoja sa novim, dobrim upravnikom ponovo počela da donosi novac. Srbiju nikada više nije video.
Očeva ljubav
Knez Mihailo je sina obično primao uveče, u bilijarskoj sali, u suterenu starog dvora. Dao bi mu poneki savet o učenju ili odevanju, zatim bi mu poklonio dukat i pružao ruku na poljubac. Na kraju bi ga poljubio u čelo i time bi poseta bila završena. Ova suzdržanost nije značila manjak očinskih osećanja, nego se knez plašio da ga preteranom pažnjom ne razmazi.