Časni Vuk i Miloševa policijska tortura
Vuk Karadžić se 1820. godine vratio u Srbiju, iz koje je posle nekog vremena morao da pobegne od tiranije ljudi kneza Miloša Obrenovića. Ipak, ostao je Milošev poverljiv čovek, naročito u vezama sa Rusima.
Knežev špijun Mihail German je 1825. u Rusiji ukrao nemački rukopis biografije Miloša Obrenovića koju je napisao Vuk i objavio je pod svojim imenom. Knez je dve godine kasnije izgladio spor, kako bi ta biografija izašla i u Beču, na srpskom jeziku. Vuk je pristao.
Mada nije uvek o Milošu imao dobro mišljenje, pisao je ovog puta o njemu samo pohvalno, kako ne bi išao naruku kneževim neprijateljima, koji su uporno pokušavali da prikažu Srbiju kao ruski protektorat.
Pošto je Srbija 1830. godine od sultana dobila samostalnost, knez Miloš je Vuka Karadžića postavio za člana Beogradskog narodnog suda, potom i za prvog predsednika tog suda. Ali, čim se on isuviše revnosno prihvatio posla, Miloš je svu vlast prepustio okrutnoj policiji.
Vuk je ponovo pobegao u Beč, gde je počeo da piše istoriju kneževih zločinstava, "Osobitu građu za srpsku istoriju ovoga vijeka". I pored toga, austrijska policija ga je smatrala Miloševim agentom, sve do 1832. godine. Tada se Vuk u čuvenom pismu knezu Milošu Obrenoviću žestoko obrušio na njegovu vlast.
"Teško onom vladaocu koji zato drži momke i soldate i garde da ga čuvaju od njegova naroda", upozoravao ga je Vuk.
