Ono naše, što nekad bejaše: Teatar u blatu
Kamen temeljac za zgradu Narodnog pozorišta u srpskoj prestonici položen je 18. avgusta 1868. godine.
Radovi su brzo odmicali, ali su istom tolikom brzinom rasli i troškovi gradnje. Postao je to jedan od najvećih izdataka Kneževine Srbije u prethodnih 20 godina.
Dok su tekli radovi, prvi čovek Narodnog pozorišta Jovan Đorđević oblikovao je na papiru ustrojstvo nove ustanove, naročito se zalažući da "stalež glumaca podigne intelektualno i moralno i da glumac bude čovek izobražen".
Gas u džamiji
Posebnu draž velelepnom zdanju Narodnog pozorišta davalo je osvetljenje. Bila je to atrakcija za varošane. Veliki gasni aparati smešteni su u napuštenoj Karadžamiji koja se nalazila u sadašnjem stražnjem delu pozorišta. Okolno stanovništvo je, međutim, živelo u stalnom strahu od eksplozije gasnih aparata i niko nije mogao da ih uveri da im je strah bezrazložan.
Novac za gradnju je samo delimično stizao iz državne kase, a ostalo od priloga i poklona. Članovi Odbora za osnivanje stalnog pozorišta putovali su u Budim, Peštu i Beč kako bi nabavili kostime i rekvizite. Tehnički i dekorativni detalji naručeni su u Beču, a pozornicu je napravio Veber, mašinista bečkog Dvorskog pozorišta, a sa bečkog dvora je stigao i slikar Kaucki da bi islikao glavnu zavesu.
Zgrada beogradskog Narodnog pozorišta ne samo da je bila najmodernija na Balkanu, nego nije mnogo zaostajala ni za najsavremenijim evropskim teatrima, peštanskim i bečkim. Imala je čak i mašinu za izazivanje naročitih scenskih efekata: grmljavine, kiše, vetra... Pozorište je svečano otvoreno 30. oktobra 1869. godine. Ali, zvanice su u prekrasni hol stupale blatnjavih nogu, jer je oko pozorišta ostao zemljani put, i nije bio napravljen makar kameni prilaz. Goste je pozdravio Jovan Đorđević, nazivajući Narodno pozorište hramom lepih veština.
Zatim je izvedena predstava Đorđa Maletića "Posmrtna slava kneza Mihaila". Kneza je igrao učitelj jahanja Ducman. Za tu ulogu dobio je dva dukata. Kada je pozornicom projahao na pravom konju, u gledalištu je nastalo oduševljenje. U trenutku kad je primao ključeve Beograda od glumca koji je igrao Ali Riza-pašu, iz gledališta se čuo uzvik:
- Ne veruj Turcima, gospodaru!
Zgrada Narodnog pozorišta je kasnije nekoliko puta proširivana.
