Potkovica i đavo
Veruje se da onaj ko pronađe konjsku potkovicu pronalazi sreću. Ona se zato nosi kući i postavlja na istaknuto mesto, obično iznad vrata. Tako će potkovica čuvati kuću od svih veštica, đavola, duhova i avetinja, i obezbediće mir i blagodet ukućanima. U nekim krajevima Srbije i Balkana smatra se da potkovica uginulog konja omogućava ženama da lakše rađaju, nerotkinjama donosi iznenadni porod, dok ostale ukućane veoma uspešno štiti od raznih boleština, a sasvim malu decu od uroka.
Ovo verovanje nastalo je iz žrtvenih obreda gde je božanstvu prinošen konj, od koga su ostajale samo potkovice. Zato su potkovice isticane na dovratku kuće kao opomena zlim silama da se porodica nalazi pod božanskom zaštitom. Po jednom, ona treba da bude okrenuta otvorom nagore, pa ako joj se neki neoprezni đavo suviše približi, on će biti uvučen njenom magijskom snagom u taj otvor i uništen. Po drugom verovanju, potkovicu treba okrenuti otvorom nadole, kako bi se sreća iz nje stalno prosipala.
Iz verovanja da na nebu ima zvezda koliko i ljudi na zemlji, nastalo je još jedno, da svako ko se rodi dobije svoju zvezdu. A kada čovek umre, njegova zvezda pada. Zato se veruje da je onaj ko ugleda zvezdu padalicu zapravo svedok nečije smrti, odnosno rastavljanja duše (zvezde) od tela koje ostaje na zemlji. Ta oslobođena duša žuri na onaj svet, u večni život. A kako ljudska sreća i nesreća zavise od duša umrlih koje sa onoga sveta upravljaju našom sudbinom, kada živi pogledaju u nebo i zamisle želju gledajući zvezdu kako pada, zapravo se obraćaju duši umrlog sa molbom da mu tu želju usliši.
Kada poželimo nešto lepo, kada nekoga hvalimo ili kada nam se dogodi ono za čim smo čeznuli, obično kucnemo u nekakav drveni predmet i kažemo: "Da kucnem u drvo", "da ne čuje zlo", "da ga ne ureknem". Cilj ovih "čarobnih reči" i kucanja je da se otkloni zlo od sebe ili dragih osoba, kako zle sile ne bi pokvarile ono što smo postigli ili tek želimo da postignemo. Ali, malo ljudi zna kakvo je poreklo ovog običaja. U stara vremena, kada na svetu nije bilo crkava ni bilo kakvih hramova, bogovi i dobri duhovi zaštitnici živeli su u drveću. To su bila "sveta drveta". Na primer, lipa je kod starih Slovena bila sveto drvo, zatim leska, a naročito hrast, u kome je stanovao vrhovni bog, gromovnik. Kada kucnemo u sto, tražeći zaštitu od uroka, mi zapravo dodirujemo sveto drvo, moleći njegovog moćnog stanovnika da nam pomogne.
