Glumci, sram vas bilo!
Knez Mihailo Obrenović bio je veliki ljubitelj pozorišta, pa je često dolazio u Veliku beogradsku pivaru, gde su se davale predstave diletantskih trupa. Prinošena mu je fotelja i postavljana ispred prvog reda. Narod ga je veoma poštovao, ali se tokom predstave toliko unosio u događaje na sceni da je potpuno zaboravljao na prisustvo vladara. Tako je, jednom prilikom, na premijeri komada u kojem je Marko Kraljević osumnjičen za izdaju, neki žustri jorgandžija skočio kao oparen:
- Nije Marko izdajica, sram vas bilo! - ogorčeno je uzviknuo glumcima koliko ga grlo nosi, što je uz zviždanje i buru negodovanja prihvatilo celo gledalište. Nastala je gužva. Na pozornicu su poleteli razni predmeti, na kneza se potpuno zaboravilo, nastao je pravi džumbus...
Uprava pozorišta se hvatala za glavu. Zar tako pred časnim knezom? Najzad su se gledaoci smirili i predstava je nastavljena. Uopšte, gužve i protesti za vreme predstava bili su česti u Beogradu sredinom 19. veka. Pošto pozorište nije imalo sopstvene rekvizite nego je mnoge predmete pozajmljivalo od viđenijih građana, bilo je uobičajeno da usred predstave neko u publici, bez obzira na prisustvo kneza Mihaila, vikne:
- Panto, eno ga naše kanabe!
Glumci, ili "predstavljači" kako ih je narod nazivao, bili su mlađi činovnici, profesori i đaci. Direktor tog diletantskog društva bio je Mata Karamarković, gimnazijski profesor. Smatrajući sebe mirnim čovekom, Karamarković nikako nije pristajao da igra uloge koje su se završavale smrću. Za razliku od njega, neki Joca Stevanović igrao je samo Turke i svaki put je "ubijan" uz klicanje rodoljubive publike.
Glavne ženske uloge nosile su Marta i Jelica Jovanović, majka i kći. One su u to doba bile i jedine glumice u Beogradu. Sredinom 1864. diletantsko društvo je preraslo u pravu pozorišnu trupu sa rediteljem Adamom Mandrovićem na čelu. Već naredne godine ugasilo se pozorište u Pivari, ali to nije važilo i za pozorišni život. Dve godine kasnije, u hotelu Srpska kruna počelo je da daje predstave jedno novosadsko pozorište.
Oblaci prašine
Pozorišna dvorana u Velikoj pivari imala je dvadesetak redova običnih stolica i prolaz u sredini. Pošto je pod bio pokriven daskama, a gledaoci dolazili blatnjavih cipela, vrlo brzo bi se od sasušenog blata dizali oblaci prašine čim bi razdragana publika počela da skače i navija za svoje junake. Prostoriju je zagrevala velika peć načinjena od bureta u koju je poslužitelj sve vreme predstave trpao drva uz veliku lupnjavu, ne obazirući se na zbivanja na pozornici, makar se prikazivala i herojska pogibija Banović Strahinje.
