Radikalni duvandžija
Narodna radikalna stranka sa Nikolom Pašićem na čelu ispunila je čitavu jednu epohu srpske istorije. U prvo vreme naprednih ideja, posle Timočke bune 1883. izrasta u vladajuću stranku, povezuje se sa stranim kapitalom i postaje najodaniji saradnik monarhije. Osnovana je 1881. godine.
Njen najagilniji pristalica u Beogradu bio je Kosta Taušanović koji je u čaršiji držao trafiku "Kod beduina". On je, naime, u inostranstvu studirao agronomiju i veterinu, jedno vreme čak i radio u državnoj službi kao marveni pomoćnik, ali su njegovi pravi talenti ležali na drugoj strani. Sin imućnog aleksinačkog duvandžije, predvodnik tvrdog krila radikala, Kosta Taušanović je na kraju postao ministar i bankar.
Državnu službu je, dakle, izgubio pošto su tada vladajući liberali sumnjali da krišom rastura socijalistički list "Straža", koji je izlazio u Novom Sadu, a bio zabranjen u Srbiji. Kada su naprednjaci došli na vlast, 1880, iz pažnje prema koalicionim partnerima, radikalima, uzeli su nekoliko njihovih viđenijih ljudi za poslanike, a među njima i sposobnog privrednika Taušanovića.
Taušanovićeva duvandžinica Kod beduina je u to vreme brzo postala i zborno mesto radikala i u koju je, kao u svoj klub, obavezno svraćao vrh stranke. Taušanović je bio izrazito društven, veseo i gostoljubiv i umeo je, kako se govorilo, svakoga da dočeka i počasti. Tako su i radikali iz unutrašnjosti uvek odsedali kod njega kao da je i njegov stan bio narodna gostionica.
Kod beduinaO borbenom Taušanoviću u ondašnjoj žutoj štampi savremenici su ostavili brojne duhovite priče. Tako je ostalo i sećanje kako je ovaj najodaniji pašićevac, nekad osuđen na robiju zbog učešća u Timočkoj buni, poslovao dok je držao duvandžinicu Kod beduina. Nekada davno, seća se savremenik, "kad mi Kosta odmeri na terazijama za groš duvana, pa zgodno tresne terazijom, s dva prsta dohvati višak, brzo izruči duvan i vešto zavije fišek, pa mi ga onda sa dva prsta pruži i pokloni se i učtivo veli "blagodarim, hvala"', a drugom rukom zgrne groš u čekmedže. |
Kao politički vođa koji zna da oko sebe okupi ljude, Taušanović je bio nenadmašan, ali ne i u ostalim njegovim "političkim" zanimanjima, pa se govorilo da je kao novinar bio osrednji, nešto bolji kao polemičar, a kao besednik više galamdžija nego orator. Veliki srpski novinar i nekadašnji radikal Pera Todorović govorio je da "Pašić koji ne zna gramatiku, a Taušanović ne zna ni interpunkciju".
Kralj Milan nije trpeo drskog i borbenog Taušanovića i dugo ga je držao daleko od vlasti, ali se na kraju, nemajući izbora, u ranim devedesetim godinama 19. veka približio Taušanoviću jer mu je bio potreban neko ko će ga obaveštavati o pravom raspoloženju radikala i ko će radikale čvrsto držati.
