Privatne granice kneza Miloša

Duboko u 19. veku, i posle sticanja nezavisnosti od Osmanlijskog carstva, za carinu se u Srbiji koristila turska reč, đumruk. Prvu carinarnicu, đumrukanu, sa skelom, ustanovio je vođ prvih ustanika Karađorđe Petrović na Ostružnici 1804. godine.

Knez Miloš Obrenović

Karađorđev buljubaša Petar Đokić je kasnije se sećao tog događaja:

"Odavde se on (vožd) krene i ode u Ostružnicu. Od tuda pošalje mi jednog čoveka da mu dva momka od oni moji momaka pošaljem i ja mu pošaljem Jevtu Vodeničarovića i Pauna Jovičića iz Topole.

Gospodar načinio na Ostružnici skelu i postavio Janka Jevtića skeledžijom, a ovu dvojicu postavio za momke na istoj. Što se đumruka na skeli uzimalo, to je Janko šiljao Mladenu (upravnik Beograda), a onaj je istim novcima isplaćivao one stvari koje smo iz one strane dobijali".

Za vladavine kneza Miloša Obrenovića prihodi od svih carinarnica slivali su se u kneževu ličnu kasu kao da su njegov prihod, a tek od 1835. prešli su u ruke države. Knez je do tada, samo prethodne godine, imao čist prihod od oko 58.000 groša, a decenija carinjenja donela mu je bogatstvo od oko 700.000 groša. Koliko su to bile velike pare, može se zaključiti iz pisma Stevana Živkovića Vuku Karadžiću u kome se kaže: "Ne treba više od 500 groša pa da stvoriš u kojoj ti drago kasabi, selu ili palanki dućan, pa da živiš".

Prema zakonu iz vremena kada je carinski prihod odlazio isključivo gospodaru Srbije, svaki Srbin je mogao da dobije dozvolu za otvaranje dućana pod uslovom da je proveo pet godina izučavajući zanat, dve godine kao šegrt i tri kao kalfa, dok je strancima za isti posao u zemlji bio poteban kapital od najmanje 10.000 groša. Prihodi sa srpskih granica su 1835. godine sa oko pet odsto učešća bili treći najizdašniji prihod državne kase.

Najviše para se prikupljalo od narodnog poreza, a na drugom mestu je bio spahijski desetak. Iza njih su bili prihodi od skela od kojih je one najprometnije držao opet knez Miloš, preko svojih najpoverljivijih ljudi. Manje skele je izdavao u zakup. U Beogradskom pašaluku prevozna taksa je iznosila tri groša za čoveka, dva za komad krupne stoke, 20 i 10 para za svinju i ovcu. Prema računici iz pisma Stevana Živkovića, proizlazi da je vlasniku skele kad god preveze 200 ljudi u džepu ostajalo para za otvaranje jednog dućana, pa je razumljivo da su skeledžije bile veoma odane knezu.

Dok se Miloš prema Srbiji ponašao kao prema svom privatnom posedu, njegov prethodnik Karađorđe je prihod od prve đumrukane na Ostružnici odmah prosleđivao komandantu topčiderske vojske. Uvidevši koliko se novca sa granica može nakupiti, vožd je ubrzo, 1805. otvorio nove carinske prelaze: zabreški, šabački i mitrovački, a pred kraj te godine carinici su poslati i na dunavske i moravske prelaze. Ubiranje carine obavljalo se po uzoru na turski sistem, tri odsto od vrednosti robe koja se propušta. Po toj stopi carina se naplaćivala sve do 1864. godine.

Srbija je za vladavine kneza Miloša imala ukupno 16 pograničnih carinarnica. Najznačajnija je bila Beogradska đumrukana, koju je do predaje knezu Milošu 2. januara 1834. godine držao beogradski vezir. Na srpski jezik je prevedena cela turska đumručka tarifa. Tek tridesetak godina kasnije su uvedene takse na listu stranih proizvoda, pa je tako carina i trošarina na kafu iznosila 15, a na šećer 25 odsto od vrednosti. Odmah po preuzimanju granice na Savi, knez je ukazom postavio osoblje i posebnim uputstvom odredio njihove dužnosti. Nova zgrada Beogradske carinarnice ili Đumrukane bila je prvo administrativno zdanje koje je podignuto u Kneževini Srbiji kada je dobila autonomiju od Otomanskog carstva. Zbog toga je postala simbol oslobođene zemlje.