Ista molitva u tri svetinje

Poznato sarajevsko verovanje održalo se u narodu bez obzira na veroispovest molilaca, a podrazumeva da se molitva Bogu uputi sa tri sveta mesta, iz džamije Sedmorice braće, katoličke crkve Svetog Ante i Stare pravoslavne crkve na Baščaršiji.

Sarajlije veruju da za ispunjenje molitvene želje valja obići sva mesta redom jer ona odvajkada važe za čudotvorna. Ne zna se od kada je počeo ovaj običaj, ali najstariji stanovnici grada na Miljacki tvrde da je reč o tradiciji dugoj mnogo vekova.

Stara baščaršijska crkva posvećena svetim apostolima Gavrilu i Mihailu je najstariji verski hram u Sarajevu, čiji prvi tragovi vode u peti vek, i zato uživa poseban ugled. U njoj se čuvaju mošti jednomesečne bebe koju je majka bacila kroz prozor i za njih se veruje da su čudotvorne ženama koje ne mogu da imaju decu. Otuda i običaj koji se i danas održava, da se nerotkinje, bez obzira na veru, provlače ispod stola na kojem su izložene mošti.

Sledeća stanica u ovom neobičnom sarajevskom hodočasništvu je crkva Svetog Ante, koju svakoga dana obiđe stotinak ljudi. Uz dobrovoljni prilog, potrebno je izgovoriti i molitvu, bilo koju molilac zna, samo da je iz srca. Crkveni oci vele da od tog broja bar 80 nisu katolici. Štaviše, uglavnom je reč o muslimanima.

Stare Sarajlije pamte da su vremešne muslimanke dolazile u crkvu i celivale statuu Svetog Ante, molile se i palile sveće. Tako je ostalo i danas, jer je reč o svecu koji je naširoko poznat po isceliteljskim moćima. Na stotinak metara od katoličke crkve nalazi se poznato turbe Sedam braće. Isti naziv dobila je i susedna džamija, a i cela četvrt se naziva starim turskim nazivom Jedileri, što znači sedmorica. Tu se nalazi sedam natkrivenih mezara, grobova, sa prozorima za svakog pokojnika. Iako većina Sarajlija misli da je reč o grobovima braće po krvi, istina je drugačija.

Uz sam pad Bosne pod tursku vlast u 15. veku, jedan šejh, vođa derviša, muslimanskog verskog reda koji su bili i duhovni savetnici u vojsci, zatražio je od sultana Mehmeda da izađe iz vojske jer je već bio zašao u godine. Izrazio je želju da ostane u današnjem Sarajevu. Sultan mu je to odobrio, a za dugogodišnju službu nagradio ga prostranim zemljištem za kuću, u blizini današnjeg turbeta. Kada je šejh umro, ukopali su ga na kraju njegovog imanja, koje je narod nazvao Šejhove duge njive. To je bio prvi grob.

U narednom veku već je postao sveto mesto, a još za šejhovog života u okolini je

podignuta džamija. Kada se desilo da je neko pokrao gradsku blagajnu, u isto vreme su u grad došla dva sejahina, putujuća derviša. Nepoznati i neugledni stranci, uz to i siromašni, vlastima su se učinili sumnjivim, pa su optuženi za krađu. Koliko god da su dokazivali da su nevini, lokalni kadija, čovek male pravničke pameti, osudio ih je na pogubljenje. Samo što je i to izvršeno, jedan glasonoša je doneo vest da su u Čajniču uvaćeni pravi lopovi. Tada je šejh susedne tekije posredovao da se nepravedno osuđeni derviši pokopaju pored sultanovog vojnika, i da im se da zvanje šehida, mučenika.

Prošlo je još neko vreme kada je turbe dobilo nove grobove, takođe nevino stradalih. Bila su to četiri bega iz Posavine. Oni su uz titulu dobili zaduženje da motre i javljaju o pokretima austrijske vojske preko Save, kako bi se na vreme organizovala odbrana. Ali, kada je princ Eugen Savojski 1697. prešao Savu, dojava nije stigla, pa je Sarajevo spaljeno. Begovi su pozvani na odgovornost. Bezuspešno su dokazivali da oni samo golim osmatranjem, bez izviđača i špijuna, nisu mogli ništa da saznaju o kretanjima vojske koja se dugo spremala u Austriji na ofanzivu i raspolagala jakom obaveštajnom službom.

Princ je noću prešao Savu na mestu koje se nije nadziralo, a kako je neko morao da odgovara, begovi su pogubljeni. Samo su imam džamije i šejh tekije razumeli njihovu nevinost pa su se založili da se i oni ukopaju pored ranije ukopanih mučenika. Tako su svi oni postali braća, ali po udesu. Turbe nad grobovima je nazidano kada je iz njih počela da izbija svetlost. Gradnju je naredio Sulejman-paša Skopljak. Od tada pa do današnjih dana zadržalo se verovanje da će se želja ispuniti ukoliko se u svaki od sedam prozora na turbetu ubaci jednaka količina novca. Tim novcem se održavaju i grobovi i džamija.