S telefonom na onaj svet
Čim neko umre, tamo gde ima crkve, zvoni se u zvona, da bi se oglasila nečija smrt. Ali, malo se danas zna da oglašavanje nije bio prvobitan cilj zvonjenju, a to se vidi iz činjenice da se zvonjenje ponavlja u više mahova, sve dok mrtvoga ne spuste u raku.
Cilj zvonjave je, zapravo, da odagna zle demone koji bi čak i pokojnika mogli da ugroze. Dakle, u zvonjenju je važna larma, a buka se podiže i na razne druge načine. Zvono je najzgodnije i to zbog materijala od koga je napravljeno! Od zvuka bronze se, naime plaše demoni. U istu svrhu se može udarati u bronzane i bakarne tepsije, i druge sudove.
Do danas je ostao običaj da se pokojnik s odra u kući prenese u kovčeg, ali se ne baš tako davno u srpskim selima sahranjivalo još jednostavnije, neposredno u grob koji je samo osiguran daskama sa strane. Preci naroda sa Balkana su se sahranjivali još primitivnije: mrtvi se položi na ploču, a iznad njega se stavi red ploča i malo kamenja i drače, žbunaste biljke sa trnovima, tako da mu je drača pod nogama, a ploča pod glavom, "nek ne može ni gori, ni doli", zabeležio je Vuk Karadžić. Vuk kaže u Molitvi od veštice: "Bog joj ozgo draču, ozdo ploču".
Ovo se kasnije činilo samo kada su se sahranjivali opasni mrtvaci koji će sigurno hteti da se povarmpire, jer i kamen i drača imaju magičnu moć da vežu dušu za sebe. Ista procedura je bila poznata i varvarima, naročito Germanima, ali i civilizovanim Rimljanimna. Kovčezi, ukoliko su tada uopšte bili u upotrebi, pravljeni su od javorovog drveta. Prvih decenija prošlog veka u okolini Novog Pazara je čak zabeleženo da su se mrtvi sahranjivali u kovčezima koji su zapravo bila izdubljena javorova stabla. Za veliku starinu drveta kao kovčega govori i činjenica da se ovaj običaj nalazi i kod Rusa.
Grob se uvek smatrao mrtvačevom kućom. Tako se zove i u tužbalicama narikača, pa se i njemu, ako je moguće, i dan danas, naročito na srpskom istoku, daje oblik doma: oprema se celokupnim pokućstvom, od kreveta i ormana do frižidera i televizora. Ponekad se mrtvima ostavlja i mobilni telefon, koji ume da zazvoni iz kovčega u najnezgodnijem trenutku, na primer tokom opela, ukoliko zove neko ko ne zna da je vlasnik telefona pokojni. I kovčegu se davao oblik večne kuće, o čemu govori i pesma:
"Napravi mi majko sanduk od olova, na sanduku majko četiri prozora". Ovo shvatanje je veoma staro, i zajedničko je slovensko. I Rusi i danas imaju kovčege sa prozorima.
