Lov na sumnjiva lica
Iako su na rečima bili za modernizaciju Srbije, namesnici maloletnog kneza Milana Obrenovića su baš kao i njihovi prethodnici na vlasti, smatrali da je policijski teror neophodan otadžbini, onako nemirnoj i razjedinjenoj.
Govorili su da se čak ni topčiderska tragedija ne bi dogodila da je knez Mihailo obratio više pažnje na ličnu bezbednost.
Isticali su da je bolje držati policiju stalno na gotovs, sa mrežom žandarma, tajnih agenata i špijuna koji će otkrivati, pratiti, hapsiti, a ako je potrebno i uklanjati svako sumnjivo lice, nego dopustiti da se sa sledećim ubistvom kneza izazove građanski rat.
Namesnici su čak priznavali da je njihov režim na ivici diktature, pa je glavni namesnik Jovan Ristić napominjao:
"Mnogi patriotični i dinastiji odani članovi Velike skupštine predložili su da se za vreme trajanja kneževog maloletstva domaća bezbednost ogradi naročitim zakonom prema zaverenicima i smutljivcima koji bi se pojavili".
Zakon, na sreću, nije donet, jer bi Srbiju uveo u potpunu diktaturu u kojoj niko, ma kako da se ponašao, ne bi bio siguran od vlasti. Iako karađorđevićevci nisu bili bezopasni - a pojavila se i jedna vrlo privlačna politička struja, socijalistička, čije su se ideje munjevito širile zemljom - sve to nije moglo da opravda brutalnost koje je javna i tajna policija sprovodila u vreme Namesništva.
A trojica glavnih vlastodržaca Milivoje Petrović Blaznavac, Radivoje Milojković i Jovan Ristić imali su samo jedan cilj koji je, verovali su, opravdavao sva sredstva, a to je da se dinastija Obrenovića očuva na tronu Srbije po svaku cenu. U tome su nemalu zaslugu imale i zajedničke karakterne crte, a to je autoritarnost koja nije trpela pogovora.
