Mrtvi pišu zakone živima
Duše mrtvih kad uđu u drugi svet ne sede zaludne, nego učestvuju u svemu što se dešava među ljudima i u prirodi. Tako se veza između mrtvih i živih nikada ne prekida. Mrtvi se u dobroj ili zloj nameri zanimaju za žive, pokreću događaje u njihovim životima, vode nadzor, ograničavaju im kretenje, utiču na njihove odluke i postupke. One čak mogu da dovedu vremensku nepogodu i grad.
Tako se u Srbiji početkom prošlog veka pročula neka Savka Gemović iz Mačve jer je uvek unapred prognozirala kada će padati grad. Seljake je uveravala da lepo vidi kako oblak sa gradom predvode mrtvi i to oni koji su se u tom kraju udavili ili obesili. Ovakvo verovanje je na kraju dalo povoda zakonu koji je zabranjivao da se mrtvaci prenose preko seoskog atara, nego da se sa njima mora ići oko sela.
Suša, vetar, nerodica na njivi i u kući, pomor stoke, sve se to među narodom često stavljalo mrtvim dušama u zaslugu. Od njih su dolazile i bolesti. Prema primitivnom shvatanju, čovek bi se razboleo zato što je u njega ušao demon bolesti. Zato se cela drevna medicina svodila na egzorcizam, isterivanje bolesti, a demoni bolesti nisu niko drugi nego zle duše mrtvih. Otuda je kada se ide na raskršće, naročito noću, najveća opasnost da se "nagazi", naiđe na bolest jer na raskrsnicama uvek ima duša lutalica.
Ali, postupci mrtvih mogu da budu i te kako blagorodni. Mogu doneti plodnost na njivi, u štali, u kući, i samom čoveku. To starinsko verovanje je zajedničkom svim narodima od Indije do kraja Evrope. Kod pravoslavaca, a naročito Srba, to se najbolje vidi u božićnom položajniku, koji predstavlja mitskog pretka kuće. I inače se o badnjoj večeri i Božiću upućuju želje i molitve za svaku vrstu plodnosti, kao nagradu za bogatu gozbu koju o tom prazniku priređujemo dušama predaka.
Iznutrice od božićnog pečenja bacaju se na mravinjak da bi se svinje bolje zapatile, gde se dar plodnosti očekuje od predaka koji su se otelotvorili u mravima. Božićna slama se baca u baštu da bi bolje rodila, jer je slama plodonosna, zato što se u njoj nalaze duše predaka koje su učestvovale u gozbi na Badnji dan, a slama im je bila trpeza.
Čovek u vezi sa dušama može da deluje na dva načina: ili da osigura njihovu naklonost, ili da bar postigne da ga ostave na miru. U teškim i sumnjivim slučajevima, mora se bar pokušati da se duše odagnaju i to svim sredstvima, prema izreci - prema glavi i oca po glavi. U prvom slučaju pridobijanja duša, razvijali su se religijski kultovi, a u drugom - vradžbine.
