Mrtve duše gospodari kiše
Mrtve duše se zamišljaju uvek u gomili, gotovo u rojevima, veruje se da se uglavnom mogu kretati svuda, kao da mogu privremeno ili stalno da se vežu za nekakav poseban predmet ili telo. Čovečja duša tako može da se nastani u kamenu, drvetu, biljki ili u nekoj životinji.
Najdrevnije shvatanje je da duša posle smrti može da uđe u kamen, koji se kasnije čuva na određenom mestu. U narodnim pripovetkama se često priča kako je duša kakvog diva ili cara bila vezana za kamen. Tako se u jednom kamenom stubu u Carigradu nalazila duša cara Simeuna.
U istočnoj Srbiji o Velikom četvrtku žene, kojima je ma ko iz kuće ili porodice umro pre zore krenu na reku ili potok i ponesu razne žrtvene darove: pšenične kolačiće, kukuruz, sveće i tamjan, pa u reci nađu nekoliko belutaka i preko tih njih sipaju vodu i tako prinose žrtvu. Zamišlja se da se u tim belim kamenčićima nalazi duša nekog pokojnika.
A bosanski muslimani kada je suša nakupe pun džak kamenja, pa ga nose na reku i potope jer se smatra da je suša nastala zato što su duše mrtvih, za koje vlada opšte verovanje da su večito žedne, zadržale kišu za sebe. Pošto kamenje u kojima se duše nalaze potope u vodu i na taj način ih napoje, one nemaju one više razloga da kišu zadržavaju.
Često se dešavalo da paganski čovek pokušava da ih duše za kamen trajno veže bilo da bi im prineo žrtvu ili da bi im oduzeo slobodu kretanja. U prvoj polovini 20. veka, čak i u domovima u Beogradu moglo se videti da je na mestu gde je pokojnik izdahnuo, zajedno sa vinom i pšenicom za žrtvu ostavljen i jedan mali kamen. Time bi se duša mrtvog vezala za kuću još neko vreme, ali ne predugo. Posle sedam dana taj kamen se nosio na grob i tamo ostavljao zato što duša pokojnika više nije bila poželjna u kući.
U istočnoj Srbiji i danas se u grob bacaju tri rečna belutka da se "umrli ne može ukvariti (povampiriti)". Beli kamenčići imaju zadatak da dušu pokojnika vežu za grob kako on odatle ne bi mogao da ustane, vrati se kući i naškodi ukućanima.
