Gerilci kneza Mihaila
Veliku ulogu u promovisanju Srbije kao jedine zemlje koja je sposobna da oružjem otera Turke sa Balkana odigrala je srpska obaveštajna služba.
Svoju propagandu je organizovala ne samo u balkanskim zemljama i samoj Turskoj, nego i u Hrvatskoj i Vojvodini, tada području Austrije.
Agenti su naročito jaki bili u Bosni i Bugarskoj, gde su pronašli i ljude koji će se staviti na čelo narodnih ustanaka.
Vlada u Beogradu bila je uverena da će se ustanak, kada jednom negde plane, proširiti u svim porobljenim balkanskim zemljama.
Zato je uz pomoć svoje vojske obrazovala četnički pokret. Bila je to vrsta paravojske, koja je trebalo da pomogne ustanicima ma gde se nalazili.
Sastavljena je od odabranih ljudi, mahom nekadašnjih hajduka i graničara, koji su bili naviknuti na gerilsko ratovanje, brze upade i još brže povlačenje, bez garnizona i pravih štabova, sposobni da se bore dugo i iza neprijateljskih leđa. Slične odrede su osnovali i Crnogorci.
Iz tog vremena potiče zapis o četničkim jedinicama, gde stoji da je najvažniji srećan izbor starešine: "Odabrani, dosetljiv u ratu, oficir koji poznaje namere svoga komandanta i koji je sposoban da iz neprekidnog nadzora učini pravilne zaljučke i proceni snagu i pokrete neprijateljskih trupa - hitar na nogama, snabdeven durbinom i kartom, nadasve hrabar i odan."
Još u razgovorima sa mađarskim prvakom Lajošem Košutom 1859, knez Mihailo Obrenović je rekao da je Srbiji mnogo lakše da se meri sa Turskom nego u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka jer je Turska počela da "biva trošna".
U to su ga uveravali i ustanci koji su buktali tokom pola veka na Balkanu. Početkom 60-ih godina 19. veka srpski i crnogorski ustanici su uspostavili prve tajne veze italijanskim revolucinarnim pokretom, a uz pobunjene Hercegovce stali su i poljski, mađarski i italijanski dobrovoljci.
Rusija je, mimo svih očekivanja, napore slovenske braće posmatrala ravnodušno, a Austrija je stala na stranu Turske. Tako su mnogi ustanici, izdržavši koliko su mogli bez podrške ijedne velike sile, sa porodicama na kraju bežale u Srbiju i Crnu Goru.
Ipak, ovi ustanci su pokazali da je Otomansko carstvo zaista oslabilo, kao i da njihova moćna vojska ne može da se odupre gerilskom, četničkom ratovanju.
