Ko ne drži do tradicije izgubi sve
Ni 1.500 kilometara nije daleko kada treba podržati srpsku omladinu. Petar Duronjić iz švajcarskog grada Soloturn, sa ćerkama i unucima došao je u Banjaluku kako bi uživao u nastupima brojnih ansambala iz celog sveta, ali i svoje ćerke Mirjam (18) koja je deo ansambla "Petar Kočić" iz Soloturna.
- Samo zbog Smotre sam prešao toliki put. Ovo je za mene pravo uživanje, a i ponosan sam otac folklorašice - kaže Petar.
U Švajcarsku je otišao pre 32 godine iz rodne Modriče.
- U vreme inflacije sam napustio Bosnu. Radio sam kao zdravstveni radnik u bolnici u Doboju. Tada je inflacija jela platu. Sve što zaradite za ceo mesec pretvara se u ništa za samo nekoliko sati. Cela plata nije bila dovoljna ni za litar mleka. Shvatio sam da ovde nema budućnosti i odlučio da krenem za boljim sutra. Kada sada pogledam šta se sve izdešavalo na ovim prostorima, shvatam da sam doneo pravu odluku. Evo moje rodno selo, nekad je vrvilo od ljudi, sada nema stanovnika. Svako ko je mogao negde da ode, otišao je. Rat je učinio svoje - priča Petar.
U Švajcarskoj se zaljubio, zasnovao porodicu.
- Tamo su se rodila deca i odrasla. Imam dve ćerke, Tatjanu (26) i Mirjam (18) i sina Danijela (27). Posle su došli i unučići, njih dvoje: Ivana (5) i Petar (4). Svi oni govore srpski, rado dolaze u Bosnu sa mnom i to me neizmerno raduje - rekao je Petar.
Kao mlad je i sam igrao folklor, pa ga raduje što je ćerka krenula istim putem.
- Kada je formirano Srpsko kulturno-umetničko društvo "Petar Kočić", moja ćerka je otišla da gleda nekoliko puta nastupe, dopalo joj se, počela je da ide na probe. Videla je da je mnogo bolje da ide tamo i druži se s našom omladinom, nego da uzalud troši vreme na kafiće i diskoteke. Zavolela je to i meni je srce puno kad se podsetim igara koje sam i sam nekada igrao. Ponosan sam. Nije mi nimalo teško da dođem da je podržim, da pređem 1.500 kilometara. Deca treba da osete da ih podržavamo i to je uzajamno poštovanje - ističe Petar.
On smatra da su ovakve manifestacije od ključne važnosti za održavanje srpske kulture.
- Ko ne drži do tradicije izgubi koren. A kad se koren izgubi, sve se suši. Koliko sam video, u inostranstvu se tradicija više neguje nego ovde gde se uzima sve zdravo za gotovo. Treba od malih nogu decu usmeravati na neki hobi koji je zdrav mentalno i fizički za vaspitan odgoj dece - rekao je Petar.
Srce ga vuče u rodnu Bosnu.
- Često dolazim jer sam već u godinama kada ne moram puno da radim. Dođem, obilazim familiju... Vuče me da se vratim. Svi mi od starije generacije maštamo o tome. Ali uvek postoji ali... Svi želimo sigurnu egzistenciju. Kad dođe vreme za penziju, plašimo se da dođemo u zemlju u kojoj je na primer loše zdravstveno osiguranje. Takođe ima tu još nešto. Kada odlazimo trbuhom za kruhom, ostavljamo ovde očeve, majke, braću, sestre... Sad treba čovek da se penzioniše i ostavi svoju porodicu koju je stvorio negde tamo, da se vrati. To su dva velika ostavljanja i zato iza želje za povratkom stoji ali... - iskreno će Petar.
U Bosni kao kod kuće
Ćerka Mirjam uzbuđena je što je Folklorijada održana baš u Bosni.
- Iako sam rođena u Švajcarskoj, ovde se uvek osećam kao kod kuće. U ovoj je zemlji rođen moj tata, moje poreklo me vuče ovim krajevima. Zato sam izabrala folklor kao svoj hobi, mada za mene je to mnogo više od običnog hobija. To je ljubav prema tradiciji. Ja sam oduševljeno prihvatila ideju da igram, tu sam dobila priliku da usavršim i srpski jezik. Kada vidim koliko je tata ponosan i srećan kad me vidi u nošnji, nema lepšeg osećaja. Duša mi cveta od sreće - kaže Mirjam.
